Mala sveta reka

1.
Ima večeri, bar u Nerandžićevoj, kad se ulično osvetljenje zbuni i ne uključi se pravovremeno i s razumevanjem; kad solčence zahaja iza starog grada.
Još ako lunica okleva, eto razloga za nelagodu, eto razloga da pažljivo nogom pipaš gde staješ, iako je krezava kaldrma odavno prekrivena navlakom od sivog asfalta i rupe su popunjene. Jer, prijatelji moji, ima desetak kuća kroz čije prozore ne sija sijalica ni od šezdeset sveća, ni LED sijalica od sto vati, ni petrolejka s decilitrom gasa.
Neke obiđe neko koji dan godišnje; druge su puste decenijama i prozori su im otvoreni, prsli.
U takvim zbunjenim večerima, bez uličnog svetla i mesečine, ako zalutaš u sokak tražeći kraći put do negde, čini ti se da zraci tame postoje i da ih kuće u kojima ne miriše ljudska dušica emituju.
Zraci odsustva života.
Da ne kažem gore.

2.
Ako u zbir uvrstimo niz napuštenih kuća u donjoj, Demirovoj, a hoćemo, jer su njihova ljudska bića za života kaldrmu smatrala svojim komšilukom i, kad bi namirili ono svoje osnovno, skoro organizovano su savlađivali visinsku razliku na brdu umirenom kamenim zidovima.
Drvenim stepenicama kroz kuću Nedovića, podižući teški kalkan, ili izmeću kuća Rajića i Todorovića pa pored Avramovića i golubova Preša Buča, dolazili su na kafu, prepodnevni brifingi jedinstvenu berzu lekova tokom koje su menjani lekovi prepisani, recimo, za bešiku, za one kapsule dobijene neke godine kad se nečijoj kumi slošilo.
Prizemlja donjih kuća su prostorije s polupanim izlozima i izvaljenih vrata; uskim trotoarom, nekako naguranim pored nekadašnjih zanatlijskih lokala, i danju je neugodno proći.
Dole bar automobili prolaze.
Dole ti bar buka ne dozvoljava da pomisliš da bi se trebalo zabrinuti zbog oblika neke senke u kršu i strvolju nekad uglednih radnji.
A teoretski, ljuti centar grada Užica.

3.
Pre desetak godina, dok se sve što se diglo u građevinu još koprcalo, pričalo se da potez između Rakijskog pijaca i Slanuše češljaju trojke sastavljene od namrgođenih, zamišljenih i stručnih, beleže nešto u rokovnike dobijene od dobrostojećih firmi dok se stajalo ikako, žurno skiciraju i diskutuju veoma tiho. Bio je i onaj što zaklanja usta rukom kad telefonira, pa ih je sakrio i dok je gospođi s fasciklom i pravom sveskom dao neku kratku informaciju.
Mi, ovdašnji, nismo ovladali veštinom čitanja s usana; jedino ako ima neko takav u zgradama u ulici Nikole Pašića, pod Vujićevinom.
Uglavnom, posle svake posete neke trojke ostaci nekada moćne ŽOS (ženske obaveštajne službe), poslednjim naporima ono malo već prestarelih operativki, saznavali smo ko bi da gradi, čiji je, je li zbog njega pola Užica zakukalo, kolika bi bila zgrada i kome bi zaklanjala zrake svetla sunčevog; do podneva.
Posle ručka, odmora i drugog brifinga, bivali smo obavešteni zašto od tog neimarskog poduhvata nema ništa.

4.
Pre desetak godina, dok se sve što se diglo u novinarstvo još koprcalo, čitalo se da potez između Arktika i Antartika češljaju trojke zbunjenih, spletenih a ipak naduvenih lokalaca; ništa ne skiciraju, već direktno u katastru biraju parcele, pozivaju vlasnike i kupuju vrlo tiho; ako je moguće, za što manje pare.
Mi ovdašnji, čudili smo se šturim i razbacanim vestima o bogatim fondovima, koji kupuju zemljište po celoj planeti, naročito po Africi i zemljama gde oko vlasništva nije sve jasno i ima da se raščivijava „šta je čije“ decenijama; jer, prijatelji moji, mi smo potomci onih što su se odrekli imovine u svojim postojebinama čim su primili prvu platu, topli obrog, stimulaciju, varijabilu i, naravno, regres.
Kome to treba? Ko da će iko ići u ________? Biće svima usta puna zemlje…
Ima li tu neki tajni plan, oko te kupovine, mi ovdašnji ne znamo. Možda onaj ispod Vujićevine zna, ako postoji: ko zna da čita sa usana, umeo bi i da objasni i nama s obronaka Pašinovca, gde i ulično osvetljenje ume da bude zbunjeno.
Pisalo se tad, jednom i nikad više, da Englezi imaju izreku namenjenu neodlučnim investitorima.
Kupi livadu. Više se ne proizvode.
U slobodnom prevodu, imati zemlju nije zabluda Reakcije.
Imati imovinu, svojinu takoreći, nije krađa.
Dok se drugačije ne naredi.

5.
Po brdima oko našeg pograničnog grada, brojne su kuće kroz čije prozore prete zraci smrti; odbljesak najzad izašlog Meseca od polomljenog stakla stvara jezivi privid da unutra ima neko kome je potrebna svetlost, ko je putnikov svetionik.
Kad prolazeći pored reda stabala šljiva na izmaku radnog i životnog veka, shvatiš da je tmina u tmini davno napuštena kuća, nije ti lako; nikako.
Još ako se lavežom prokrivi krupan pas, a ti nemaš u levom džepu biskvit, niti u desnom onu amajliju, kalibrišeš um i telo da očekuju iz tmine „Dobro veče!“, izrečeno isuviše mirno i normalno…
Priča potekla iz ranih dana našeg tumaranja po ovom svetu senki, iz dana kad je kamenje bilo vezano a paščad puštena, kaže da su ljudi znali tačan dan svoje smrti, sve dok Sveti Sava, u nekom kraju gde se ograde između imanja prave od kolja i upletenog pruća, nije video čoveka koji kolje upliće vlatima trave, i to ovlaš. Na zgranutost Savinu, mirno je odgovorio da sutra umire i da će ga ograda za života poslužiti; kome treba, nek’ od sutra upliće kako zna i ume.
Tad je svetac, ili neko davno pre njega, ukinuo to znanje čovekovo, i otad ljudi rade temeljno i kako treba.

6.
Otkud ŽOS zna da od gradnje nema ništa?
Ne, nije to zbog uske ulice, niti zbog priče o onom propisu o obaveznim garažama.
Nije to, prijatelji moji, ni zbog boravka jednog investitora na privremenom izbegličkom radu u Rusiji, stečaja drugog, ni zato što je treći u zatvoru. Ima ih i u statusu „aktivan“ i na slobodi, nije to.
Oni naši što su se odrekli imovine u ime svih budućih generacije, nisu na vreme i pri zdravoj pameti podelili to što deliti može ovima nama; zato je jasno da unuk jednog od naslednika, onog što od školovanja u Beogradu nije dolazio kući ni na sahrane, neće dati svoju polovinu tridesetdrugine bez stana, lokala i para za polovni čamac „maestral“ ili „sport“, podaščani i s „tomosom“ od 4,5 konja, s dugom osovinom.

7.
Zato je jasno da bi ona jedna grana moćne loze, useljene pod stambeno u trošnu udžericu, mnogo volela da dobije bilo koliko, pa da zaboravi saplitanja po kaldrmi i dživdžanje najveće kolonije vrabaca severno od Male svete reke, oduvek naseljene na Lizinom jorgovanu; zato je jasno da se ona iz Londona prihvatiila nasledstva onako, a ne bi da se tu išta dira, sem možda popravke bunara.
I klupe.
I nadstrešnice po kojoj se loza tamnjanike uvija.
Nesvikli na vođenje firme, zbog onog poluvekovnog prekida, treba da ispregovaraju s nesviklima na baratanje imetkom, zbog onog poluvekovnog prekida; nema tu ‘leba.
A ne znam je li gore gledati kako se kuće u centru grada krune i spremaju za urušavanje, ili da mi neko pobode zgradu pod prozor…
Jer, i miran suživot u našem gradu tek ima da naučimo.

8.
Nisu sve kuće što traju bez mirisne ljudske dušice u sebi od tvrde građe, ali nisu ni travkama vezivane. Računalo se da traju.
Koliko napora i troškova da se uvedu struja, voda, telefon, kanalizacija…
Sedamdesetih, Zoran Tešić je uveo gradsku vodu i smenio stari bunar s mesta dobavljača tih usluga. Kopalo se od vrha Brdašca, onom strmom ulicom što se otcepila, kroz kaldrmu i pločak-kamen. ORA KOD ZORA, a na njoj je bilo gradskih faca u izobilju: ako bi se našle fotke, zajednički um hroničara grada imao bi o-ho da se bavi identifikacijama i razradom.
Nije travka, ali sve polako popušta; da je sreće, brojni, rasuti i zamerljivi naslednici ulice i brda na kom su paše uživale u dodiru istočnog vetra, sabrali se i dale nekoj sirotinji da živi u kućama, da utežu.
Da je sreće.
A kad i brežuljkasta i pitoma Šumadija peva o sreći, šta nama ostaje?

6. 11. 2017.

1.
…i Mala brana u njoj.
Svet lepote, ovaj naš uzvodni, jeste i svet zabuna. Poznata je već Velika ustavna zabuna: veliki deo šetača, trkača i pustolova misli da Velika brana, miljenica naša, napaja vodenom silom centralu Pod gradom, a nju pokreće voda koju usmerava Mala brana skoro osamsto metara dugim jazom; kroz tunel ugreban u ljutoj steni, Velika brana, ona između Ristovića stijenja i Sinjevca ugnježđena, napaja centralu „Turica“.
Druga zabuna je oko ispravnog brojanja i računanja tunela: svima dobronamernima je poznato da veterani i polagači prava na tapiju Rajskih otoka ne računaju prva tri tunela, ova do Turice; brojanje počinju tek od Prvog tunela, s tim što se i u nebrojanju onaj mali kod centrale u Turici potpuno ignoriše; mlađi i ostali broje redom. Kad se doda da je po železničarskom brojanju prvi tunel broj 11, shvatate, prijatelji moji, kako je teško zakazati s nekim sastanak na stazi iza četvrtog tunela, ako nije s tobom jednovremeno i jednobrazno gazio Zelenom stazom dok je pruga uskog koloseka bila… To je taj generacijski Jazz.
Doduše, jedan iz tih dana ima šta mudro da kaže o tome: „Joj, samo da zakažem, biću ja na oba mesta u isto vreme!“
Kvantna fizika je čudo.
Treća, najneprimetnija je da se u starim knjigama kao mesto centrale i brane navodi Užička klisura; ponegde, na kartama naročito, to je Staparska klisura, što se potpuno uklapa u nadevanje imena Užička banja Staparskoj.
Ali, idemo ispočetka…

Nastavi sa čitanjem „Užička klisura“

1.
15. novembra, u skoro nepostojeću Đetinju Beli Fantom je prosuo ono belo što već dugo sipa i potrovao ribu.
2.
Lako je, najlakše, grmnuti „Kakvi smo to postali!?“
A nismo postali.
Jesmo.
Jer, prijatelji moji, nije bilo dana u kojima smo se bolje odnosili prema svetu oko nas, prema sebi u svetu tom; samo su nam se sredstva za nanošenje štete uozbiljila.
Zamislite seosku ekonomiju, koja je uspešno razgrađivala i reciklirala sve nepotrebno, polomljeno i izlučeno. Dok dlanom o dlan, stigli su deterdženti, preparati, ambalaža i plastika. Vide naši rođaci sa sela strvolj, ali nemaju u iskustvu rešenje za njega; i da imaju, na listi prioriteta kese na granama jošika zbijenih oko potoka nisu visoko; debelo zaostaju za recimo, preživljavanjem. Opstankom. Neizumiranjem.
Zamislite gradsku ekonomiju, koja je uspešno u reku i zemlju trpala ekskramente, sapire, saliguze, mirnodopske i ratne viškove, sve vezano za proizvodnju, potrožnju i ritualne zanove kućnih aparata i otpise zastarele potrošačke elektronike.
Zamislite lokalne vlasti, koje razgovaraju s nama u nastojanju da se popravimo i odužimo generacijski dug. Sve smo prilike da se odrazimo uvis propustili a bilo ih je; kolektor i prečistač su osnov na kom ćemo pokušati sopstvenu dugotrajnu rehabilitaciju.
Tek treba da postanemo bar malo drugačiji i smanjimo pritisak na Đetinju i njene pritoke, jer produžavanje ove ofanzive više nije nikakav ekocid, već svetogrđe: sami se njime upisujemo na dugi spisak pagana novog doba, a tamo nije dobro da nas zvezde vide.

Nastavi sa čitanjem „Naspi još jednu (2)“

Zlatne sedamdesete i Istorijske osamdesete iz ove nervozne i depresivne dekade izgledaju svetlucavo, uzdignuto: kao da oreol imaju, kao da su svete.
Onda se živelo punim životima i bilo je doba prosvećenosti, po sećanjima savremenika i po najsvežijim podacima koje je Mreža spremna da postavi na sto mlađim konzumentima, blago ražalošćenima što nisu rođeni u doba izobilja i zapamtili Tita.
O vodi ću, ma kako početak zvučao; ako vam nije do oznojene čaše gorske životonosne tečnosti, već do hvaljenja/pretumbavanja samoupravnih nostalgija, ipak nastavite čitanje: ispili smo čašu žuči ćutke, laptali smo slatku vodu vrutačku više od tri decenije, nesvesni privilegije, pa opet grku.
Do čaše meda sad je teško stići, posle silnih oporih mirođija sasutih u Izvor. Može biti, ne bismo je ni prepoznali ni posle trećeg srka ovako zaljućeni i ogorčeni. Nastavi sa čitanjem „Voda nađe put. I sve ostalo. I“

1.

Čini nam se da nismo, ali jesmo. Deo prirode.

Voleli bismo da jesmo, ali nismo. Deo prirode.

Između pravljenja da nismo odavde i želje da nas Majka Zemlja zagrli kao dete svoje, ima mesta za sve što nas ometa u razvoju.

Ne vredi da okrenemo glavu; i tamo je. Nastavi sa čitanjem „Biodiverzitet kao sudbina“

1.

Svakog jutra, vilin konjic se sunča. Maše krilima, onim u duginim bojama, da se zgreje, jer bez toplote nema mu letenja, a bez letenja ne može preživeti.

Zato ga nema kad je vreme sivo, vetrovi navuku oblake iznad vodenih ogledala i kiše krenu kao da su rešile da nas pošteno properu.

Kad je loše vreme. Nastavi sa čitanjem „Vilin konjic“

1.

Nastalo u plesu Sunca i Zemlje, naše majčice, jednim brižljivo odmerenim naklonom, proleće je, pretposlednjeg martovskog ponedeljka, jurnulo ka vama, prijatelji moji, hteli vi to ili ne, mogli vi to da podnesete junački i s razumevanjem ili ga samo trpite po službenoj dužnosti.

U našu kotlinu ušlo je kroz Groto, klanac između Dovarja i Đavolje stene, tamo gde je smeštena jedna od užičkih Rupa, Namenska (Prvi partizan), o čijoj listi za čekanje i upadu na nju maštaju skoro svi nezaposleni grada. A ima ih. Nastavi sa čitanjem „Ekvinoks, ekvilibrijum i Armagedon“

1.

Na Mreži se ukazala vest, samo Užičanima razumljiva i važna: neko će dati pare da neko očisti i dovede u red Malu branu, Veliku branu i pripadajuće im centrale Pod Gradom i u Turici.

Kako je bljesnula, utihnula je i o njoj se ne razgovara.

O njoj se ne svađa.

A bez razgovora i svađe, kako ćemo odrediti koliko ti što bi da rade greše; bez uvređenosti posle razgovora i svađe, kako ćemo mi, Užičani, moći da kažemo ono ubitačno naše „Govorio sam ja…“ bez obzira na ishod poduhvata?

Oko manje važnih stvari drvilo se danima, nedeljama; mnogo jasniji i lakši poduhvati uskakali su u razgovor kad on utihne kao da se negde rodio siromah ili je dobra zvezda  u dalekom Svemiru umrla.

Pa šta li nam je?

Nije valjda zbog ove situacije? Nastavi sa čitanjem „Odbrana brana i od brana“

1.

…obično bi se krkuše, nerast, plovke, gujavci i poležaci već rasporedili po gazu, kojim se dolazi do ostrva repušine; takvo brzo i nepredvidivo vijuganje imalo je dobar učinak na zimom i sivilom izmučene Užičane, da su se izuvali i gazili hladnu vodu u svakom prolazu pored Sunčanog vira i Peskare.

Biti deo tog kretanja, biti deo tog bogatstva značilo je biti i deo biodiverziteta i slaviti ga.

To vam je, prijatelji moji, uz mala godišnja odstupanja, ovo vreme: kraj aprila, verovatnije početak maja. Nastavi sa čitanjem „Kad su cvetale repušine“

1.

Bilo je to vreme, i to skoro, kad se činilo da su tajne svemira nadohvat ruke; samo što ih nismo sve razotkrili. Još malo moćniji teleskop i dorađeniji program u kompjuteru, utreniraniji analitičari i naučnici, i slike periferije našeg sveta biće na ekranima.

Svidelo se to Zemljanima, Vinipežanima naročito.

Onda je neko doneo uznemiravajuću vest: veći deo kosmosa je tamna materija u kojoj tamna energija obavlja neke poslove o kojima mi, obasjani svetlošću zvezda, pojma nemamo.

Uznemirujuće.

I to što pojma nemamo, i to što smo se, izgleda, nastanili u carstvu tame.

Te teške vesti podneli smo samo zbog neobičnog zaključka naučnika da nema naročitih razloga da se sve ovo ne raspe i pustoš ne prevlada; opet.

A to što smo na videlu, nimalo ne znači da smo baš svi stvorenja svetlosti. Nastavi sa čitanjem „Jezero Vinipeg – propast ribarskog carstva“