1.
Сваког јутра, вилин коњиц се сунча. Маше крилима, оним у дугиним бојама, да се згреје, јер без топлоте нема му летења, а без летења не може преживети.
Зато га нема кад је време сиво, ветрови навуку облаке изнад водених огледала и кише крену као да су решиле да нас поштено проперу.
Кад је лоше време.
2.
У временима успона ужичке „Ракете“, кад се чинило да овај мали погранични град има више браонкасто обојених возила, него неке озбиљне силе употребљивих пројектила, на шоферским забавама се обавезно наручивала песма „У долини покрај Лима, Васојевка свака фина“. Наравно, у поодмаклој фази весеља, јер преправљени текст је инсиунирао да су неки возачи неке „Ракете“ из неког тамо Ужица, биће оног чешког, прекорачили овлашћења и на провокације Васојевки одговарали прекомерном употребом хормонске силе.
Био сам неки дан до Лима. Све ми се вратило.
Не, не Васојевке и остале лепотице у долини те свете реке; откуд знам, можда смо својта: опет сам видео депонију Стањевине и сетио се камиона, не „Ракетиних“, како истоварају ђубре директно у Лим.
Сетио сам се пожара на Хашимбеговом пољу, прекривеном свиме што су Пријепољци одбацили до воде, обуставе саобраћаја на магистралном/међународном путу и искрене згранутости неких правих странаца.
А онда је дошло Одозго да то стане, и јесте. Али…
3.
На дугом путу од Плавског језера до жељезничке станице пруге уског колосека у Међеђи, на ушћу у Дрину, сада потопљене Вишеградским језером, Лим се протегао на 220 километара букова, вирова и прелива.
Кроз три државе пролази и слабо ко не баца у њега своје стрвоље.
Што је река светија, више се трудимо да је оскрнавимо.
4.
Сваког јутра, вилин коњиц покуша полетање.
Треба му топлoте, треба му сунца. Треба му слика воде одражена у сваком простом оку, а тридесет хиљада простих очију има.
А кад се одрази, понекад и брзином од скоро сто километара на сат, усредређено лети тамо где му се чини да му је боље.
Види све, стиже све.
А леп је. Нама принудно приземљенима мило је кад као колибри стане у месту на пар метара испред, осмотри чиме се то замлаћујемо на тој којечиме засутој обали и зукне ка супротној обали.
5.
Црна Гора, Босна и Херцеговина и Србија ушле у ЕУ.
Кад се тако каже, сви очекују виц у покушају, као да кажеш „ушли Црногорац, Босанац и Србин у кафану“. Или у ЦЕРН, да поштимају Велики хадронски колајдер пре него што га они штребери не пусте у рад и све ово не упропасте.
Ако хоће, ти штребери, да поступе по својим мерилима, већ би нас утеривали у ред и било би их на свакој води, била она света или само сећање на реку. Нема их.
Ако хоће, припустиће нас у ЕУ условно, па ћемо једног дана кренути с деценијским и скупим послом откупа душе. Нема нас.
6.
Оно Ужице горе, близу је Влтаве.
Чешка света река, поштована и овековечена у уметности.
Качила нека сила по Мрежи фотографију њихове Мораве, чисте и поштоване, поред приказа, тачније приказе наше Мораве с дрвећем окићеним кесама, воњем који се и са слике може осетити и општим стрвољем, с веома луцидном опаском: „Значи, није до реке“.
Ако нас припусте на одложено, на „дођем ти“, с обавезом очишћења до 2050. године, преселићу се код нас у Њемачку и отворити у чешком Ужицу RAKETA GmBH, макар само један браонли фарбан комбићак имао.
Као прво, као страног приватника можда би неко чуо неми блуз који ме распара кад видим руку наших дело просуто у зелене брзаке.
Као друго, прогласио бих тамношњи женски живаљ супротног пола Васојевкама и омогућио им шетњу поред лепе реке у лепом друштву.
Као треће, знате да нећу, али неко ће, ако ћемо. Овако.
7.
Онај колајдер, сударач тако рећи, укопан је близу Женеве, сто седамдесет пет метара испод француско-швајцарске границе.
Хигсов бозон, пријатељи моји, има на располагању кружни тунел за настанак, живот и нестанак, и појма нема где је граница.
Не зна ни Лим, мада су га редовно границом именовали, бар на неком делу.
Нас тројица из вица, усмеравани мудрим руководствима ка новом Камелоту, ка округлом столу око ког витезови седе и решавају шта ће доброг овог јутра европском свету донети, знамо само да вода носи све. Можда слутимо, негде унутра, где смо распарани нечујним блузевима и искидани ритмовима немог Гламочког, да то што садистички сипамо у свете реке негде мора испливати…
Кажу, не знамо. И свест, оно, није свесна. Како то да умемо да зацврчимо кад они изнад покваре воду нама овде, а немамо свест о свим јадима што каљањем чинимо онима испод нас, рецимо код Узића?
Како се слатко правимо блесави.
Јер, пријатељи моји, нема религије и учења које не кажу да не треба другом чинити оно што не желиш на теби да се провежбава, а тиме се упорно бавимо.
8.
Пет година ларве неких вилиних коњица рију по дну.
Оно је превише често засуто стаклом, кесама, белом техником, боцама за инфузију све са канилом, кућном хемијом, свим једињењима која се могу наћи у аутомобилима, конзервама, обућом од оне теже пластике, застарелим рачунарима и мониторима, живом уредно коришћеном за чишћење септичких јама; нека, све је то људски.
Пет година учи да избегне врсте риба које није до тад упознао, насељене где их никад није било да бисмо ја, она тројица што су се под маторе дане примили на пецање и онај мали врљави имали шта да пецамо, а да не устанемо са стиропора на ком седимо, не одмакнемо се од џака с буђавим хлебом за прихрану и канте од „Јупола“, допола пуне црва; а све је то људски.
Најдуже четири месеца лете.
Ако није лоше време.
9.
Сан сваког извора, поточића и реке је да постане Дрина кад порасте.
Мука је то, јер, као што ни Мило, Мујо и Радашин у ЦЕРН-у не знају где је граница због потпуног одсуства поштовања међа од стране честица чудних имена, ни вода за границе не мари.
„Вода увек нађе себи пут“, кажу грађевинари, водоинсталатери и бунарџије.
Та вода свашта носи. Дошло је време, пријатељи моји, да у горском извору може бити незгодна концентрација фосфора из вештачког ђубрива, детерџената и оне живе из септичких јама.
Знате, ваљда, да су ужичке чесме, нарочито оне легендарне, фекално загађене? Знате ваљда, да на путу ка риболовачким теренима Шапоњића ливада само једна чесма има воду која се може пити?
Дошло је време да у пустоловине носим ужичку чесмовачу, сада мрсну сушичку, а носићу и посну, врутачку. Само сутра.
Све из слива Дрине заврши у тој лепотици. Да није просипања смећа у Лим, не би било потребе да се онолико ради на језерима изнад Вишеграда и Перућца.
Можда смо замишљали да ће све то просвирати нашим рекама све до Црног мора, па нека Румуни и Украјинци набављају бродове да по делти Дунава скупљају пластичне флаше, непотонуле?
10.
Сваког јутра, може се десити полетање.
Dragonfly out in the sun you know what I mean, don’t you know
Butterflies all havin’ fun you know what I mean
Sleep in peace when day is done
That’s what I mean
Тако је Нина Симон певала Вилином коњицу, а он после нама.
Чује ли ко?
Јер, ко не слуша песму, слушаће хук ђубрета просутог из камиона у неку од светих река овог малог Свемира.
Накнадна памет:
2022. депонија је санирана; затрпама, поземљена, пошумљена. После неке селекције, отпад ће се возити у Ужице, у депонију Дубоко.
Волео бих да сва моја гунђања застаре што пре.