Златне седамдесете и Историјске осамдесете из ове нервозне и депресивне декаде изгледају светлуцаво, уздигнуто: као да ореол имају, као да су свете.
Онда се живело пуним животима и било је доба просвећености, по сећањима савременика и по најсвежијим подацима које је Мрежа спремна да постави на сто млађим конзументима, благо ражалошћенима што нису рођени у доба изобиља и запамтили Тита.
О води ћу, ма како почетак звучао; ако вам није до ознојене чаше горске животоносне течности, већ до хваљења/претумбавања самоуправних носталгија, ипак наставите читање: испили смо чашу жучи ћутке, лаптали смо слатку воду врутачку више од три деценије, несвесни привилегије, па опет грку.
До чаше меда сад је тешко стићи, после силних опорих мирођија сасутих у Извор. Може бити, не бисмо је ни препознали ни после трећег срка овако заљућени и огорчени.
2.
Истих година, Титово Ужице походили су:
Закон о удруженом раду, извор свезнања и свемоћи Радног Човека; Устав ‘74, у ком је описано како се растура СФРЈ регионално и будућа ЕУ континентално; Смак, Бијело дугме и десетине бендова редовно су долозали у једину урбану тачку Западне Србије, на радост хипика/падавичара, рокера у покушају и све бројнијег рокофилског живља ‘ерцеговачког; Корзо и Трг партизана су врили и разумно је било очекивати да се међу милион идеја, око којих су се водиле силне битке речима, неке одразе од просте паламуђевине и постану осланац неког новог (врлог?) света…
…и криза с водом.
Није је било довољно за нарастајући град и Структуре су биле узнемирене. Болница је била у сталној опасности и искључивала се вода „Првом партизану“ и доњим деловима Крчагова да би се ниво воде подигао до ње и Гарнизона. Искључења су била редовна, често и ненајављена.
„Појавило се и неко, недовољно дијагностификовано обољење код грађана. У Ужице је долазила Савезна, и Републичка санитарна инспекција.“ 1
‘Еј, у Титовом Ужици седамдесетих, у епицентру мита о Епохи!
А ово је бољи део приче.
3.
Село је, пријатељи моји, ишамарано из све снаге и немам појма може ли се опоравити. Код нерасељених, није једини проблем несналажење у новом, већ и заборављање старих начина преживљавања, опстајања.
Понегде има занимљивих и сурових опаска о стању на селу после Балканских ратова и Првог светског рата:
„Сви се слажу да наш народ слабо обраћа пажњу на одржавање свог здравља, а услед дугог рата заборавио је вредност чистоће и здравог становања. Упало ми је у очи да жене не умеју кувати, и ако имају намирница, с којим би могле спремити одличну храну.“2
А ово је бољи део приче.
На прелому оних векова, учени људи су се напрегли да победе нехигијену и болести њене; после четврт века, новој генерацији чинило се да почињу испочетка, као да је сав труд њихових претходника обрисан.
У доба писања извештаја 2, градила се пруга до Вардишта, наша чувена, и све југословенско се сјатило у села западно од Ужица. Мајстори разни, трговци, лаке жене и тешки преваранти. Поред уобичајених болести које прате занемаривање чистоће и стрвољење, појавило се 1922. и шест случајева великих богиња, вариоле вере, па ти сад види.
Дезинфикатор из Ужица извршио је шест завршних дезинфекција у предузећу Феникс, сумпорисањем и воденом паром; по кафанама, званим бараке, муке су државни органи задужени за народно здравље видели.
4.
Јесте, било је то пре рата.
После рата, кренуле су битке против вашију и тифуса пегавца. жутице, туберколозе и дизентерије. Сматра се да су окончане крајем осамдесетих, уочи нових балканских ратова; данас, овако нервозним и горким, чини нам се да баук прљања воде, људских и животињских ткива опет кружи. Србијом.
1953. године у Ариљу и околини било је гушаво 70% становника; предавање (радионица и трибина, по данашњој подели света) је било очајно посећено упркос друштвено-политичкој припреми, а пројекције филмова о тешким болестима које се лако могу избећи, отказано је због нестанка струје.
1958. године, оно кад се рађала генерација од које се очекивало да направи тај чувени искорак из слуђујућег лавиринта, било је у нашем крају неколико опасних епидемија трбушног тифуса; у Титовом Ужицу, најбољем делу овог дела света, епидемија акутног пролива трајала је 39 дана и имали смо 1.039 регистрованих случајева, због водовода загађеног колиформним клицама.
Код бродарева, антракс. Јесте, онај антракс, било га је и ‚67.
И један случај губе.
5.
Није везано с водом, већ с њеном употребом, да не кажем прањем: епидемије вашију кретале су с југа нашег региона, углавном из околине Прибоја. А за вашима иде тифус; за вашима је ‚номад и куга стигла.
Једва је сузбијена крајем седамдесетих, да би добро ошинула осамдесетих, кад је и град.био темељно вашљив.
Није везано с водом, већ с влажењем, али борба против ендемског сифилиса у Прибоју, Пријепољу и Новој Вароши трајала је у доба прилива рокенрола и дивљења свемирским летовима; први озбиљни теренски прегледи у Бајиној Башти, 1963. године, открили су да га у Бесеровини има 9% становништва.
6.
Вода нађе пут…
У Мачкату, борба против жутице водила се толико пута да је понегде описана као ендемска; средиште епидемије је често ту било.
А причамо о стању које се протегло до позних осамдесетих, оног миленијума.
Кажу, кад се отпад од клања животиња баци у јаругу, гавранови и од Косјерића крену благоутробја свог ради; кажу да су се ти отпаци, нарочито с јесени, налазили и сто километара од Мачката.
Било људи, било птице, негде се довољна количина бактерије жутице нађе и с првом кишом продре у земљу, међу стене, у подземне воде.
Пишу, кад су поменутих осамдесетих здравствене службе решиле да се позабаве мачкатским водоводом, и до суда су морали да иду због тврдоглавих корисника водовода у заједничком власништву у МЗ Мачкат.
Неке ствари што се уз воду шлепају и налазе пут до нас, спречене су.
7.
1988. године, између Осме седнице и обнародовања Реформе премијера Анта Марковића, опасна епидемија дизентерије захватила је Прибој; преко 1.000 оболелих.
Тражио се и тражио узрок, онај нулти заражени и после стрпљивог рада дошло се до кућице на кречњачком тлу, нехигијенским пољским клозетом и мукицом ког проливи не остављају на миру.
Додуше, да се није јавио у болницу због срчаних сметњи, срдобоља би се населила у још ко зна колико људи.
8.
Све ове приче водиле су ка заустављању прљања воде, изградеи писмених водовода и мењању лоших навика. Да ли опет због рата или због послератне разградње, опет има знакова да попуштамо, пријатељи моји. Не уздржавамо се где бисмо морали, не покрећемо се у правцу у ком страх расте: страх од подухвата којима се уписујемо у тајне протоколе свемира.
Све ове приче водиле су нас до наших водовода, Церовића брда, успона и пада Врутака и наше улоге у кружењу воде у природи и нашим телима.
Све ове приче неће се завршити у следећем броју, нити икад. Борба против ентропије је вечита и без изгледа да се у њој победи, што одговорне људе не сме да омете ни колико да викну „цревна инфекција!“
1. „Шумадинац међу Ерама“ Милорад Мишо Дебљовић
2. др Дејан Станић у извештају Друштву за чување народног здравља, април 1921.
3. Илија Мисајловић „Завод за заштиту здравља Ужице“
2.12.19.