1.
Неки дан је код нас на Мрежи Топало окачио слике неколико угинулих свиња бачених у Волујачки поток, тамо код оних чудесних водопада чија вода извире испод Дивљаковића стене; и закукао. Поделио сам, прикукавајући и сам помало, па су наши пријатељи делили широм Мреже уз уздахе, згражавање и прикук ту и тамо.
Наше другарице и наши другови који се обично од треће реплике укључе на режим „такви смо ми, најгори, треба нас ово и оно“, из прве су захтевали божанску правду, или бар правду силника овлашћених од Бога лично да буду светска полицаја и космичка дектива.
Још један прође дан…
И стиже безброј прилика за младе, гневне људе у озбиљној доби да загрме тастатуром и уздрмају крхки систем.
Електро-енергетски.
Не знам за Топа, али ја нисам ником пријавио званично; онако, неформално, као група за притисак од наоко једне особе, распитивао сам се; колико знам, ни ви, пријатељи моји, нисте ником пријавили, као да сви заједно очекујемо да ће се неколико служби задужених за наш душевни мир хоп-цуп поскочити слутећи да Мрежа ври и разићи се свака на свој задатак.
Срећом, неко јесте.
Нисам ишао горе. Знам да је написана пријава против НН лица и верујем да је „Биоктош“, коме на крају увек западне да уклања нашу поган, уклонио мрцине из чистог поточића.
И отерао негде.
2.
У овој краткој причи, хорорчићу такорећи, уплетено је неколико прича, као белоушке, рибарице и смукови кад се испиле из јаја положених у стајско ђубриво, у исто легло; рецимо, негде крај Мале свете реке.
Прва и увек прва док не будемо први: олако се надуримо, ми Ужичани, на оно што се изнад града дешава, а имамо слепу мрљу за сав ужас који приређујемо природи и друштву испод нас;
Друга и увек прва: како укључити наше пријатеље запослене по Службама бар на двојку, ако је тројка недосањани сан, па да се забрину о боји џемпера што нам се плете по плућима, о водама, о здрављу? Бар на млако и бар на малко?
Трећа и увек прва: ‘ајде што се и по градовима тешко еколошкој васпитаности привијамо, како то приближити селима на самрти, људима без много наде да ће им огњиште потрајати?
Четврта и увек прва…
И пета…
3.
У текстовима скривеним у овој ниши уморног еко-система, било је речи о нама, о мени и о вама, пријатељи моји, и о заједничком напору да оћутимо шта смо привилегованим развојем, оно док смо били близу касе и срца, од Ђетиње направили отровну вену свемира и зађубрили многа места отпадом, тим дирљивим доказом повећаног стандарда и смањене осећајности.
И данас ћутимо, и данас климамо главом потврдно или одрично, ко је већ склон/несклон предлагачу, кад се прича о свему што би смо могли направити у седам километара Стапарске клисуре, као да низводни километри нису (били) лепи и као да доле не би требало да живи величанствено животињско царство, као да сва деца до испод Пожеге немају право на иницијацију хватањем рибе на руке, играњем прозивке и јуре по Малој светој реци.
То што смо ми хиљадама пута опаснији по живот и здравље од ових стрвољаша узводно, не правда их. Само, причајмо о њима без оног праведничког гнева, без моралисања и без ликовања какви смо ми; причајмо о нама који могу живети с њима, причајмо о Поточању, Севојну, Узићима, Горјанима, Злакуси и свим оним лепим лукама и засеоцима до испод Ужичке Пожеге.
Ето, нема нас више у имену варошице смештене у долини у коју се сливају најлепше реке овог краја: Мали и Велики Рзав, Моравица, Лужница и Скрапеж, Ђетиња…
Име смо им узели или је некако успут само отпало, а дали смо им све тамно што се испод имена крије.
Је ли ужички?
4.
Ех, службе…
Ни Служба није више као служба, а службе нису још стигле да се разраде; волео бих да су љуте као ђетињски поскок, као краљевски бордо поскочица с једва видљивом тамном шаром на леђима и црвеним врхом репа.
Нису.
Од поскока из најлепшег кањона научили су да се праве да нису ту. Кад их погураш, хоће, али покрећу се као онај изворни левијатан, не овај што бије, већ онај што се лагано и претећи уздиже из тамних морских дубина.
А не може више полако.
Видите ли, пријатељи моји, све су капи докапнуте у све наше чаше жучи, сад молекулчић изазива просипање, сад је трун у плућима већи од свих балвана у очима нашим.
Сад је предзадње време, што би рекао Мала Пума.
И, важно је пријављивати. Писани траг да се заварати као и сви трагови овог света повереног нама, оваквима, на старање; али, важи.
У службама у буђењу, знају да та пријава може испливати кад јој време није, зато.
А и кад будем, рецимо за пола века – век, истраживао по Архиву, није мала ствар нађи спис да је инспектор тај и тај примио пријаву против тог и тог; једнако је то финансијским трансакцијама Склавкове жене ‘номад.
5.
О стању изван градова, мада постоји неверица да живот ван асфалта уопште постоји, тешко је говорити, тешко је грдити. Саветовати, можда.
Некад је била дрвена карлица, керамика и понеко гвозје; некад је био кабаш и цеђ, да некажем пепео; некад је Радош ишао до испод Аде не би ли нашао комадић пластичне кесе, вештачку мушицу да направи.
Кад се нешто после деценију или век полупа,баци се иза плота; кад се сезонски пре, има чиме.
И све што проспеш природа ће сварити.
Одавно више није тако. Литар уља и литар детерџента, хектолитри заштитних средстава, тоне ђубрива… Од тог, пријатељи моји сеоски и родбино, спаса нема.
Јесте, и ми то.
Јесте, немам појма како ћете; знам да сами не можете а доброг друштва још нема низ шљивик. Прскани.
6.
Годишње у Србији угине 28.000 тона живуљки, кланичари направе 245.000 тона отпада.
Прописано је спаљивање у кафилеријама – немамо их у домету; закопавање и спаљивање на сточјим гробљима или у јамама – последње за које знам било је у Гроту, доле где је пре више од века настао Велики парк; изузетно, закопавање на лицу места уз контролу инспекције.
Не знам како ћете, али у воде више немојте, у вртаче никако. Било је зараза и зна се за гавранове који су од Мачката носили остатке животиња до Косјерића; зна се да вода нађе пут, али и све остало до воде.
„Немојте, људи, ако Бога знате!“