1.
Чини нам се да нисмо, али јесмо. Део природе.
Волели бисмо да јесмо, али нисмо. Део природе.
Између прављења да нисмо одавде и жеље да нас Мајка Земља загрли као дете своје, има места за све што нас омета у развоју.
Не вреди да окренемо главу; и тамо је.
2.
Половином осамдесетих прошлог века, усвојен је појам „BioDiversity“ да би се у њега сабило све што забринуте посматраче природе и друштва брине: убрзано ишчезавање врста и станишта наочиглед света, само је прва од мука.
Углавном због нас.
Отишли некакви научници у Панаму, дала нека сила пара за истраживање коме не види баш сврху ал’ ‘ајде; и ови су на деветнаест стабала, одвојених мрежама од остатка шуме, пронашли 1200 врста тврдокрилаца.
Осамдесет посто били су непознати науци.
У другом делу, можда не предалеко, било је неких других непознатих.
Неко је, можда баш Е.О.Вилсон, уредник књиге с насловом који ћемо чути милион пута на дугом путу у Европу и због ког ћемо бити укорени два милиона пута, схватио да паљење дела шуме због стварања простора за неку нову најбољу пољопривредну културу, рецимо због палминог уља, може заувек избрисати из постојања хиљаде тврдокрилаца, лековитих биљки, непознатих животиња…
Неко је схватио да је комадић шуме од деветнаест стабала јединствен и непоновљив у Панами, на Земљи, у Свемиру. А више знамо о броју звезда, него о броју врста
Неко је схватио да ако на њиховом месту засадиш нова стабла, рецимо, она што се из њих тишти палмино уље, које једемо у прерађеној храни и посластицама ма где на планети сели да мало презалогајимо, ништа више није исто.
Кажу, и крзнате добричине орангутани могу ускоро нестати због те уљане помаме.
3.
Судбина је то, пријатељи моји, та нераскидива веза између река, шума и камена, и нас, који тражимо срећу на месту где нас је низ одлука довео.
Ако се судбина лако чита из пластичних кеса које висе на дрвећу поред реке, из дивље депоније поред пута, чудне боје реке твог детињства или страшног мириса њеног, не мора се ни читати. Јасно је куд смо кренули.
Кад будемо из сенке дрвета пратили пролећну миграцију риба преко шљунковитих делова Мале свете реке, рибљих стаза преко Мале и Велике бране и испод мостова старе пруге, теже ћемо докучивати шта нас чека, али има изгледа да ћемо у том одгонетању уживати, бити своји.
И Њени.
До тог погледа из сенке врбе дуг је пут; и тежак.
Па, да почнемо.
4.
С разлогом су се добре душе ужичке узнемириле због радова на нашим вољеним централама, прављеним пре век, и најавама нових, ововековних у кањону који волимо.
И реци и нама биће нанета штета коју морамо теглити чак до тамо, до сенке испод врбе и матичног јата пастрмке засталог да се одмори ту, испред тебе. На сигурном.
Али, највише боли што се ни за шта не питамо и појма немамо шта ћемо једног понедељка затећи.
5.
Нашим каменим лепотицама журимо кад год се више не може, кад год нам је потребна скривеност Мале бране или уграђивање водопада Велике директно у генетски код, одмах поред слике IV Г разреда Основне школе „Нада Матић“ на малим степеницама, наставничким.
А ретко, скоро никако, не помињемо да озбиљно каснимо у постављању рибљих стаза, како ниво знања о рибљим миграцијама и закон захтевају. Ако не век, оно бар од горе поменутих освешћујућих осамдесетих.
Извођачи радова на обнови брана и централа о томе не маре или неће да ми кажу, да не распричам наоколо.
6.
Ђетиња је искидана.
Од мучног постојања испод града до Мале бране, један је свет. Плажа и Бањице га држе у животу.
Други је у Турици, између Мале и Велике бране, и Волујачкoм потоком, који је некад био освежење и склониште у невољи живом свету; кажу, и он је издан, и живи свет у њему постоји само у траговима.
Од Рајских отока до бране „Врутци“ је најлепши и најзначајнији део реке, који смо прећутно прогласили Ђетињом, не помињући осталих 75 километара.
Језеро пијаће воде је целина за себе; чак и закон акумулације битно другачије гледа, и рибе из њега иду у врло малу и рањиву Ђетињу, да се измресте и опораве. Кад будете, пријатељи моји, видели нашу реку у Биосци и Кремнима, захвалите јој што тако осиромашена водом и нечувана одржава у животу и себе, и моћно језеро. И нас.
Колико може.
7.
Генерација која повеже и заштити од себе све километре, вирове, букове и природна мрестилишта, биће заувек уписана тамо одакле нема брисања.
Генерација која то пропусти, судбину свог имена и постојања може одмах прочитати у води реке испод буном засејаног црвеног сада.
„Ко те, Ужице, не би волео!“ мисле нам становници места, насеља, села на обалама нашег колектора прерушеног у Ђетињу.
8.
Љутимо се, с разлогом, на груб приступ кањону и реци, а не разговарамо довољно о порибљавањима, којима смо се радовали.
Чинило нам се да је у реду пружити младици дом и пецати липљена, због ког смо завидели срећнијим риболовцима негде тамо, пустити мало калифорнијске пастрмке на Плажу испод бране, деца да пецају…
А не порибљава се.
Кажу они што су испред нас газили мутним водама својих измучених река, од еколошке катастрофе, брана и других невоља од човека, река се опорави. Од погрешног порибљавања, тешко.
Чувај и чисти, сама ће се река порибити.
Ако баш и мора, уз строги надзор потомцима риба из краја.
У Монтенегру, да не идемо у свет, удружење из Никшића хтело је да пориби своје воде калифорнијском пастрмком; забрањено им је и наложено да нађу рибе Да 1 филогенетске линије, која одговара „оригиналном стању пастрмске фауне“. Нису нашли у окружењу.
У Хрватској, да не идемо у свет, налажу узимање у обзир генетске профиле популација пастрмке приликом осмишљавања мера заштите.
9.
Учење о биодиверзитету јежи се од алохтоних врста. То су оне што никад нису живеле на неком станишту.
Сви који се посматрањем природе и друштва баве кроз бројне науке слажу се да њихово уношење где им место није, може озбиљно пореметити равнотежу живог света. Чак и географију.
Има држава у које не можете унети ни флеку парадајза на мајици; има нас што дајемо слободу уношења свега што пуже, плива, цвета и уједа.
У шуми закона и прописа, препознајемо да алохтоне врсте риба, донете ко зна како и пуштене ко зна где, нису пожељне ни у нашим водама. Лов на њих није ограничен, сем ако закупац воде не процени.
Уловљена се не враћа у воду, сем…
Ни кедер, ако није из баш те воде, не сме се користити. Сем…
Само, законодавац каже да су алохтоне врсте риба оне које не живе у одређеној води, а разрађује и набраја оне које не живе у Србији…
А то, пријатељи моји, није ни слично.
Златиборски клен није као дрински и то се некад, неком, негде може показати спасоносним. Ако једног засејемо свуда, нисмо ништа схватили.
10.
Побили Амери вукове. Задњег 1926. године. Схватили су да су се огрешили, па су их вратили у годинама после Другог светског рата.
Растарлахали су мало јелене, који су се намножили за седамдесетак година и обрстили вегетацију поприлично; јелени су почели да избегавају долине и клисуре, где су вукови знали како се лови. За шест година, вегетација се обновила и пусте долине постале су шуме.
У шуме су се вратиле птице и даброви. Уз пој птица, даброви су направили бране, које су обрадовале видре, патке, рибе и водоземце.
Вукови су разредили и којоте, и број зечева и глодара се повећао. То је значило више јастребова, лисица, ласица и јазаваца. На остатке вучјих гозби навикли су се гаврани и орлови, а и број медведа је порастао због бобица на дрвећу.
И реке су промениле ток. Мање меандара, мање ерозија због повратка вегетације… Више језера.
Амери су поруку Мајци Земљи послали по вуку и та порука је добро примљена.
Дај да јој ми пошаљем поруку уједињавањем свих делова Мале свете реке, очишћене.
Очишћени.