Веза између писца текста који треба да буде некакав увод, или можда поговор неком другом тексту не мора бити тако изражена као веза између аутора и самог текста, али напросто мора постојати. Јер аутор бира писца предговора, или можда поговора, по неком свом осећају да би он могао допринети пријему текста због одређене везе или са њим самим или са текстом. Моја повезаност и са аутором и са предметом текста је доста дуга и дубока, да потегнем неке од изанђалих водених метафора, али опет да ли довољна да оплемени ову дивну малу књигу? Не знам. Надам се…
„Велики“ писци бирају велике реке да искажу значајне мисли о повезаности или подељености народа које спајају, или које деле… О малим људима чији животи протичу кроз окца мрежа рибара и важним владарима који из замака на обалама невидљивим нитима управљају њиховим судбинама. Дунав, Клаудија Магриса, некако је архетипски текст на ту тему. Павићева „Биографија Дунава“ величанственим наративом дели га на бастардан и законит ток, који из женског постепено прелази у мушки род кад онако моћан уђе међу Словене. Кафкин „Ловац Грахус“ напросто мора пловити по „великој“ реци у чамцу без весала, да га ауторов кум ухвати и смести у своју причу, можда…
Са друге стране, када се Коњска река споји са Братешином, и још два потока – Ужичким и Томића потоком, и настане мала, велика Ђетиња, њене воде још два пута морају променити име пре него што уплове у „велику“ књижевност. А можда и не…
Осамнаест година ми је било када је Ђетиња изменила мој животни ток усмеривши ме у правцу бављења водама. Мој теча, директор београдског пројектног бироа, послао ме је после завршене гимназије да је са једним младим инжењером хидротехнике прегазим од извора до ушћа не бисмо ли нашли још који неискоришћени профил за изградњу какве мале хидроелектране. Карта двадесетпетохиљадарка, хидрометријско крило, штоперица, бележница, шатор и инјекција са змијским противотровом.
Десетак дана који су ми воду уместо противотрова ушприцали испод коже. Излазак из шатора у јутарњу росу. Обилазак двају брана којима су осамдесет година раније неки други инжењери на тренутак зауздали воду и усмерили је кроз тунеле ка разнобојним зградама на другом крају речних окука, пуних моћних машина довезених воловским колима преко брда. Резултат истраживања је, хвала богу, био негативан, јер су неки озбиљнији инжењери из Института у коме сам пар година касније и сам почео да радим већ спроводили неке друге, комплексније идеје и пројектовали брану Врутци. Али ток мог живота је неумитно кренуо низ и уз воду.
Пар година касније и аутор је ушао у мој живот преко друге заједничке љубави – фантастичне књижевности. У тек формирано београдско Друштво пријатеља научне фантастике „Лазар Комарчић“ стигло је писмо из Титовог Ужица потписано од стране аутора ове књиге, Драгана Р. Филиповића, са жељом да се прикључи његовом раду. Попуњена приступница све говори о интересовањима аутора који ће у многоме променити правце српске фантастичне књижевности: писање научне фантастике, СФ стрип и илустрација.
Списатељска каријера Драгана Р. Филиповића у принципу се може поделити у три раздобља, која се значајно преклапају. У првој фази углавном објављује релативно конвенционалне приче у загребачком СФ часопису Сириус. У ту фазу спада и роман Ореска (1987) о постапокалиптичком свету, устројеном по кастинском систему, у коме јунаци покушавају да на основу расутих докумената поново саграде свемирске бродове којима су извесни „богови“ стигли на тај свет.
Од 1988. године, од објављивања приче „Кад зло спава?” у првом броју антологије Тамни вилајет, започиње његов најплоднији део каријере, у коме публикује неколико антологијских приповедака: „Бициклиста”, „Бежим у ноћ”, „Словенска”, „Три милиона костура” и друге. Ове приче биле су потпуно другачије од било чега што је у домаћој жанровској фантастичној књижевности тада било присутно. Прелеп језик, ослобођен жанровских канона и стега, а уједно и дубоко познавање наративних и тематских образаца народне прозе, покренули су праву револуцију код домаћих писаца фантастичне књижевности, који су и сами почели да трагају за својим специфичним жанровским изразом.
Његов роман Златна књига (1988) један је од најбољих романа свеколике српске фантастичне прозе. У питању је фантазијски роман у којем се преплићу митологија и савремена историја, као весници сукоба који ће ускоро избити на овим просторима. Гледано из данашње перспективе, овај роман готово пророчки делује: Титово Ужице из романа је класичан погранични град, где су све бране закона, морала, братства и јединства напукле и полако се, једна по једна, руше, а иза њих се ваља бујица хаоса; град у коме Марко Краљевић и Муса Кесеџија поново долазе у сукоб у коме и победник није победник. Међутим, није та пророчка црта оно најважније у роману – оно што овај роман издваја из масе фантазијске књижевности је богат, често неукроћен језик, потпуно примерен пишчевој намери.
У овој фази настао је и кратки роман Казабланка, који је, нажалост, објављен тек десетак година касније, 2003. године, када су дешавања на нашим просторима већ значајно изменила могућност одговарајуће рецепције овог дела.
У последњој фази, која почиње средином деведесетих, негде од приче „Тринаеста школа”, Филиповић ствара неке од својих најбољих сторија, као што је, на пример „Зима од четири хаскија испод сваке нуле“.
Од тада његово списатељско интересовање све више прелази ка есејистичкој прози, до сада нажалост сакупљеној само у књизи Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда (2016). Срећом, сада је пред нама нова збирка ових кратких малих прозних текстова под називом, Мала света река, обогаћена предивном илустрацијом Добросава Боба Живковића.
Прозаично и сувишно би било истицати љубав аутора која избија из текстова према овој реци и њеној околини. Иако говори о једном сасвим другачијем феномену – граду – збирка кратких есеја Колсона Вајтхеда Колос Њујорка нешто је што најприближније прози коју пред нама разастире Драган Р. Филиповић: поетски есеји, зачињени историјом и људским судбинама, изнад којих остаје да лебди некакав тон наднаравног осећања да постоји нешто што свет око нас штити од нас самих, а пре свега од наше небриге и немарности.
Ако баш не цео свет, а онда сасвим сигурно овај мали свети бисер.
