1.
15. новембра, у скоро непостојећу Ђетињу Бели Фантом је просуо оно бело што већ дуго сипа и потровао рибу.
2.
Лако је, најлакше, грмнути „Какви смо то постали!?“
А нисмо постали.
Јесмо.
Јер, пријатељи моји, није било дана у којима смо се боље односили према свету око нас, према себи у свету том; само су нам се средства за наношење штете уозбиљила.
Замислите сеоску економију, која је успешно разграђивала и рециклирала све непотребно, поломљено и излучено. Док дланом о длан, стигли су детерџенти, препарати, амбалажа и пластика. Виде наши рођаци са села стрвољ, али немају у искуству решење за њега; и да имају, на листи приоритета кесе на гранама јошика збијених око потока нису високо; дебело заостају за рецимо, преживљавањем. Опстанком. Неизумирањем.
Замислите градску економију, која је успешно у реку и земљу трпала екскраменте, сапире, салигузе, мирнодопске и ратне вишкове, све везано за производњу, потрожњу и ритуалне занове кућних апарата и отписе застареле потрошачке електронике.
Замислите локалне власти, које разговарају с нама у настојању да се поправимо и одужимо генерацијски дуг. Све смо прилике да се одразимо увис пропустили а било их је; колектор и пречистач су основ на ком ћемо покушати сопствену дуготрајну рехабилитацију.
Тек треба да постанемо бар мало другачији и смањимо притисак на Ђетињу и њене притоке, јер продужавање ове офанзиве више није никакав екоцид, већ светогрђе: сами се њиме уписујемо на дуги списак пагана новог доба, а тамо није добро да нас звезде виде.
3.
Није ово први помор; било их је, било их је…
Увек је, пре страдања, Ђетиња данима била мала, једва се превлачила преко камења и удео расквашеног отригуза, браонли комадића, уља, киселинчина и осталих благодети развитка би превладао.
А онда би нека непозната сила Ф, коју памтимо из писмених вежби из физике код Пане у „Нади Матић“, досолила прстохватом нечег лошег и омогућила Смрти да нам се у лице исцери.
У временима која као добра памтимо, обично је „Цвета Дабић“ из сопственог испуста неком несветом неводицом проглашавала крај реке, и ништа.
И опет.
Пана је за неспознавање непознате силе Ф умео да лупа клемпе, јој бруке, пред целим разредом, код катедре, што никако није педагошки; како ли би тек непедагошки било оклемпавање плаћених да сазнају ко се то игра смртоносне алхемије.
Јој бруке.
4.
Много смо исти, затрајасмо.
Искорак је кад неко:
однесе на одређено место испошћену батерију, бесомучно грејану међу длановима да омогући још које пребацивање с тв канала који нас учи ништавилу на тв канал који ништавило учи нама;
преполови број кеса које тегли из радње, пуних свега без чега нисмо као сав нормалан свет, а сваком добронамерном је познато колико смо се за то борили;
кад понесе из кањона Мале свете реке оно што је у њега унео;
кад почне да пита и себе и друге „Мора ли то тако?“…
Низ малих одлука формира од горе поменутог неког људско биће; из дебеле, самозадовољне и кратковиде гусенице плави лептир развиће своја крила и видеће свет око себе какав јесте.
Тај низ, пријатељи моји, бар донекле спроведен, доводи до дана у ком потрешени Ужичани улазе у унакажену реку, у говнару, у киселину, боси; голим рукама ваде преживеле рибе, пажљиво их смештају у кофе и носе горе, изнад цеви смрти.
Већину их знам.
Свака част.
5.
Сећам се:
дубоко у прошлом веку била је данима мала, на једва;
јата сачињена од стотина кркуша, предвођена оним највећим, толумбашицама, кретала су се журно од обале до обале;
крупни кленови нервозно су шњирали површином, не плашећи се сенки зачуђених пролазника;
ракови, већи од мог ђачког длана, изашли су из пукотина каменог зида и, као да чекају нешто, непомично стајали и кад би их нечија рука дотакла.
Нисам знао, па сам се напалио да вежем две удице на комад струне, нађем на Лизином јорговану штап одавно прерастао улогу васпитног прута, накопам дебелих глисти у цвећу и на „двоцу“ ошашавим кркавце; после, зна се, уваљамо их у пројино брашно, па на маст.
Сутрадан су све биле убијене. Кажу, „Цвета“,
Још неколико пута видео сам узнемирење риба дан пре тровања, па сад знам.
Дан уочи овог тровања, добио сам поруке узнемирених и забринутих пријатеља и фотографије слуђене пастрмке килашице код говнаре.
Дан уочи тровања, Аз и ја смо обишли око реке, колико се може. Није било видљиве узнемирености риба, али јесте птица и људи.
Прво сам мислио да јато голубова јури галеба; бивало је то. После неколико кругова и суманутих промена правца, прошли су изнад нас и видео сам уместо прогањаног галеба белу голубицу – предводницу, која мења правац и висину бежећи од нечег само њој видљивог.
Патке су стајале на камењу и обали; добро, бивало је то…
Вране и гаврани…
Ми, двоноги, опрезно смо се поздрављали, задржавали заједно дуже него осталих дана и коментарисали стање воде; а коме да кажемо наше бриге, ко ће саслушати наше слутње?
6.
Волео бих да Ђетиња тог дана није била тако мала, као што рече Милан Средња Класа пар дана пре тровања „да је миш пређе с камена на камен“ и да Бели Фантом није у тај јад сасуо оно што већ јако дуго сипа мењајући цеви, шарајући.
Волео бих, кад је већ било тако да сам био с другарима у још једној унапред изгубљеној борби, не зато што је то особина претендената на отменост, већ што се, после неких заједничких дана с реком, другачије не може.
Волео бих да сам видео како одозго, од Општине, бесни и растужени долазе градски функционери, и како се поздрављају с школским друговима и ортацима с пецања, и како се изувају и спасавају пастрмке и липљене, јебетајући углас с осталима.
Волео бих да су за њима, у трку, дошле све инспекције, све службе, све комуналне и све полиције, и да су кренули уз цев отварајући шахт по шахт, решетку по решетку изнад бетоном окованог Уремовачког потока.
Волео бих да се јатачки кодекс укине зарад светог чина, спасавања Ђетиње и наше душе и да неко понишани прстом на Белог Фантома. Да се разумемо, није једини, можда ни највећи кривац међу нама, у првом делу ове тужне приче сам нас поприлично педантно побројао; време је да неко надрља и буде означен као пример погубности старих навика и да јасно сви кажемо да морамо даље.
А и све што се врзмају око реке његово бојење идеалне мешавине тарских и златиборских вода у бело, у боју предаје, поприлично нервира.
7.
Како сам сањао колектор и пречистач, и мушичарење у Ади и код Севојна!