1.
Мала света река и све њене сестрице докле добацује ужичка моћ, мирне су. Неће се градитити ДМХЕ до даљњег.
Изгурали су то даровити појединци из народа и тихи, упорни набијачи на нос; снажно су покуцали на врата склона отварању без превелике буке и притиска и ето.
Добро је то.
Добро је и што се јавила жеља да уређујемо свој живот на чудесним речним обалама и по вилинским брдима, отимајући надлежност по надлежност од намесника који нас на виде, не разумеју и о нашим потребама не маре.
Ако буде изгласана вечна забрана, тог дана треба изгласати и јасно поступање с постојећим ћетињским централама, иако су стогодишње. Ко их контролише, ко ће имати право да им каже да прикоче мало ако се река смањи преко сваке мере. У тој фасцикли, с грбом града на корицама, све мора писати; због ових брана и централа које волимо, због дана у ком ће се неко други питати и моћи да одлучи хоће ли се нове ипак градити. Јер, та вечност зачас прође.
Волео бих, у некој од следећих важних подела карата, да се око митолошког Пречистача, ма где он био и ма куда цеви до њега ишле, сложимо боље и наступимо чвршће. Јер, у нарушавању здравља река мале велике бране су бубуљице, темељно тровање у пуној дужини реке је тешка, једва излечива болест. А колико нам је потребно то излечење!
Пропустили смо у силним излагањима и претресима још безброј људских дејстава по коритима и водама, сливовима и подземљима. Рачунам, пријатељи моји, сабраћемо се и око још понечег, јер има још да се одлучује.
Не спуштајте руке.
2.
Имали смо сиве дане, с укусом и мирисом и осећајем да нам сићушне плетиље аветињским прстима плету џемпере по плућима.
И дурили смо се, и љутили смо се; на крају су се Председник и врх државе осврнули на ситуацију критички.
И кроз маглу и смог, појавили су се димњаци термоелектрана, и баук глобалног отопљавања с њима. Кривац. Сад се мирно можемо вратити својим ложиштима и ауспусима.
Слажем се, другарице и другови, да те димњаке што ригају изгоретине кроз фини слој исткан од магле и пробраних ситних честица морамо побољшавати, грдити их, па усавршавати до коначног укидања њиховог; сложите се и ви да је у Неранџићевој улици (и добром делу града) деценијама добросуседска пекара с погоном на нешто што прави смрдљив, лепљив и мрачан дим патинирала много више фасада, неопрезно изнетог веша у ноћи кад се чинило да можда добросусед неће, столарије, кровова степеништа и унутрашњих органа од термоелектрана наложених до жарења због производње струје за хитан и исплатив извоз; неком.
Дирљиви дани… Петиција за петицијом, суседи се одсељавају, демократска власт на нашој страни а републички инспектор угнежђен у нашој Градској кући пише у зааписник, у историју, у анале како је све у реду с ватром и димом.
3.
Откад је кренула уја еколошког освешћивања, ова тура, у разговорима с друговима из Епохе почео сам да пазим шта ћу рећи и како ћу реаговати на њихове речи. И сам се себи чудим.
Тако није било ни око различитих гледишта око државних ствари, оно: докле Србија и зашто, и да ли уопште Србија; војних послова укључући и оправданост дејства ПВО док је Милошевић на земљи а НАТО на небу; нисмо се толико закрвили ни око тога ко је коме мазнуо један од најлепших низова акорда у Цепелиновом „Stairways to Heaven“ и Клептоновом „Let it grow“, и шта има везе што је све то заједно код Цепелина моћније; има ли живота изван Ракијског пијаца или је то само опсена; хоће ли се свемир расути ако у Великом хадронском колајдеру сјебенају Хигсов бозон и, ако хоће, на ком ће инструменту пропаст бити измерена?
Откад је кренула ова уја, без преправљања Ујевића ово не ради: мучно је, најмучније, потпуно се слагати око неградње ДМХЕ на том и том месту, а не моћи да слушаш будалаштине којима се то додатно, тријумфално доказује.
И иста, емоцијама набијена и фино прештелована аргументација на целом брдовитом Балкану; да су се овог сетили кад су нас препарирали за Балканске ратове деведесетих, још бисмо се јурили по планинским кланцима.
Ако кажеш само „Слажем се, нема градње, али немој ме мастити!“, бојим се да би било схваћено како треба и прихваћено како нико не жели.
И где је ту ћар добре, старе ужичке полемике из вика, с махањем рукама, хватањем за главу, обраћањем неком потпуно недужном и неумешаном с показивањем на неразумника који неће да види очигледно, и одмицањем/примицањем током дужих деоница? (Види и под: „Технике продаје робе сумњивог порекла на арапским суковима“)
Све и кад се, зарад хиљадугодишњег мира, лепо слажемо, у мени лута нека нелагода, неки осећај да сам се управо израдио и помогао ситним демонима да се осете већима, важнијима, осећај да ништа није као што изгледа.
Скали је то радо паранојом звала, све док није видела оно што се не види.
4.
Пошто сам био Титов пионир, војник Радована Влајковића и Синана Хасанија (условно, на републичком нивоу гледано и Ивана Стамболића), осећам се дужним да признам колико сам оштећен.
У Сеферјоту, у Процвату, читалац је био избаждарен да чита оно што не пише, од парчића склапа слике како зна и уме, од неуклапајућих речи уз употребу свих зупчаника у мозгићу склапа слутњу; био је принуђен, пријатељи моји, да као гатар у шољи у обличјима види облике, као бацач бушних осмоугаоних новчића исцртава хексаграме и гледа у плећку сваког другог дана сем Божића; јер ако не види спрема ли се неко Писмо или Диференцијација, оде све за шта се мучио.
А лажу вас, млађи свете, да се читало између редова. Ништа ту није било, ништа се из новинског папира није дало издвојити.
Због тог оштећења, развио сам уметност у желуцу, харагеи; развио сам осећај за надолазећу или скривену опасност.
Није то због преотимања локација ДМХЕ од кланова избезумљених због силних пара; није то ни ветро/сунчева екипа – чини ми се да ће и они доћи на ред.
Ред тамо… Изјава и име… Научник родом из Босне, некад члан нуклеарног Тела Сеферјота, спремног да одмах гради… Помирљив текстић… Стидљиво по мрежи…
Овај мој социјалистички харагеи тврди да ће се, кад балкански народи и народности увиде лоше стране свих ненуклеарних електрана, решење само наметнути.
5.
Средином осамдесетих, прошлог века и миленијома, градња четири нуклеарке била је решена ствар. Прво Превлака на Сави у Хрватској, па још неке; потпуно сам сигуран да се говорило о нуклеарци Голубац, на Дунаву, али Мрежа је нема на моје упите у том смеру.
На трибини у Студентском дому „Карабурма“, седели су научник родом из Босне и још неки; модератор је био Иван Караклић из Севојна, а наш случај је доказивао и Драган Јовановић, новинар НИН-а.
Шетала Мара бумбара, а ми се кидамо.
„Је ли одлучено?“ устанем и питам.
„Наравно да је одлучено“ насмејао се угледни научник. „Ако буде потребно, ставићемо митраљезе на централе да их одбранимо“!
Устао сам и изашао. Тог дана сам схватио да велики капитал и велике државе никад не одустају, макар било у питању одлагање од неколико деценија, као што је било код нас у Америки после акцидента на острву „Три миље“, као што је било код нас у Југославији и још понегде после Чернобиља, који је грунуо кад су прве од двадесет пет локација биле уцртане и обећане провизије 3%. (Мирна изјава човека чија је фирма радила „Кршко“, најнормалније.)
Па Фукушима.
6.
Свет није више исти. Чак ни Србија више није иста.
Ипак, чувајте харагеи као зјеницу свога ока, јер, она се прикрада и кад ми спавамо.