1.
Сипамо сапуне, шампоне а и детерџенте, а детерџенти се, поред сурфактаната, састоје од од натријумових сулфата, пербората и силиката, и пази сад: фосфата.
Јесте Винипег мало већи од наших Врутака, протегло се на преко четристо километара дужине и његово цветање се види голим оком из међународне свемирске станице, али ја бих да се братимимо, сестримо или ородимо, и мудрог човека да узмемо за кума.
Best man or Godfather, не правим питање.
О не, пријатељи моји, док с детерџентом не завршим, нема даље да се сипа, јер у њима имају средства која смањују тврдоћу воде, јер горе поменути а доле објашњени сурфактанти (површински активне супстанце) су калцијумове и магнезијумове соли, које се тешко растварају у води. А та средства од којих тврдоћа ишчезава, обично су ЕДТА, етилен диамин тетраацетатна киселина.
Ето весеља живом свету и камену, ето радости свему живом и неживом што једва чека да им наспемо тону – две киселинчине, да се наздрави.
Онај сурфактант је загуљен као што и звучи и нема никакве везе са сексом, бар не под тим именом; његов значај у свемиру је да, на пример, кад се нађе у Малој светој реци похвата неко уље и неку воду и увеже их у стабилну емулзију. А стабилне емулзије су, признаћете, нешто што животу у планинској води даје посебну чар.
Немам појма шта значи и у које танке струне живог света ударају састојци те „површински активне супстанце“, али, ево: алифатски угљоводонични ланац и хидрофилна група, која може бити карбоксилна, сулфатна, сулфонска, ортофосфорна, амино, сулфоамидна.
Ма, наспи још једну.
2.
Кажу, ено пастрмке, ено видре у сред града!
Чисто је?
Ко да не знају да се за градове неприпремљен живи свет навадио на врзмање око говнара.
Као да не знају да ће мучени божји створови гутати супу из наших утроба сервирану док се не убобичаве и не изгубе све нагоне сем примицања канализационим цевима кад Ужице одлучи да пусти воду.
Кажу да је то све органско и може то тако…
Аха.
Кад би смо се играли јуре око првог кесона на Плажи ужичкој, Пливачком, и кад не би смо помислили на свашта кад гутнемо мало воде притом.
3.
А уља кад сипамо, све да би смо омогућили сурфактантима да се побаве својом малом алхемијом за публику с јевтинијим улазницама и бесплатним комплетима карата прибављеним преко неког из јавног предузећа, наслужићемо Ђетињи, Коњској реци, Бјоски или Китоку, како је ко зове, не само препржено јестиво уље сунцокрета, палме. лана, кокоса, маслине, кикирикија, сезама, на која су наше кркушице навикнуте као албатрос на бескрајни лет, као Чувари ватре купања на Ужичком мору на разгртање очврслих алги што на нешто друго личе, не: емулгираћемо им мистичну мешавину златиборске и тарске воде с уљем из мотора аутомобила, камиона, трактора, аутобуса; направићемо, ми и сурфактанти, фини површински филм који се у свим дугиним бојама пресијава на сунцу кад се у сивој полугодишњој сезони пробије кроз седам слојева смога нашег насушног.
Угрубо, јестивог наслужимо двадесетак тона недељно, моторног, трансформаторског и хидрауличног ко зна… Ваљда се неки део одложи прописно, преда Тамо где треба, ма где то било и ма шта ти тамо с њим урадили.
Кажу ови што прате, деведесет посто старог уља заврши у води и земљи, једва неки промил се рециклира.
Кажу, Београдска рафинерија би то прерађивала кад би неко доносио, безбедно. Шаљемо ми Ђетињом, па Моравом… Све до Црног мора.
Један литар употребљеног уља може да загади милион литара воде.
По новинама судећи, нашли смо рециклажно решење: чак и оне што су некад биле озбиљне, писали су да се сва жива источена уља ложе у котларницама…
А и они што су нас тукли гађали су по трафо-пољима и где год има, на пример, канцерогеног пиралена и никуд то до у наше кркушице и нас лично неће.
Добро, земљу/храну и подземне воде не рачунам.
Јој, подземне воде!
(Пљас! је означио ударац шаком по челу и пузајућу језу од тртичне кости до вратног пршљена.)
4.
Не окупљамо се око говнара, ако изузмемо падавичарска ходочашћа‚ номад на Скалине, испод ушћа Коштичког потока, али у питању је био shit, а не ово наше просто говно; ипак, ни ми нисмо граду прилагођени, као ни наши прелепи суседи пастрмке и видре.
Да јесмо, озбиљније бисмо одлучивали шта ћемо реци наслужити и шта ћемо реком послати свеукупном живом свету низводно.
Кад нам воде донесу загађење и стрвољ, умемо да се љутимо; кад хиљаду пута страшније хемије и отпад упутимо нашој својти низводно, не примећујемо, не маримо, није нам ни близу свести.
Није то добар пут.
5.
Цевосани, избељивачи и варикине, созгајз (хлороводонична киселина) за чишћење каменца, све оно за тепихе, намештај и стакла…
Мазалице, препарати и серуми лепоте, укључујући змијски…
Средства за одшрафљивање, одмагљивање, разређивање…
Развијачи, фиксири, стабилизатори…
Разређивачи, сушачи, успоривачи, стврднуте и пробрцнуле боје…
Хербициди, пестициди, фунгициди, с каренцом и без каренце, и пумпе за њих опране на потоку… Ђубрива разна и прихране.
Све то, шта мислите где је?
И свака флашица, посуда, канта коју сте у животу ужичком видели, шта мислите где је?
6.
Понекад мислим, кад мислим, да је риболовачки покрет „ухвати и пусти“ лансиран не да би се сачувале рибе, већ да се ми не потрујемо једући је.
7.
Колико смо олова посејали на ушћу језера Врутачког, откидајући га?
„U modernom šaranskom ribolovu većinom se koriste olova veće gramaže tj. od nekih 70 pa sve do 140 i više grama. Tu naravno treba dobro odvagnuti mogućnosti lovnih štapova i na temelju toga i još nekih elemenata odabrati povoljnu težinu olova.“
Десет кидања, кило олова у пијаћој води. Данас.
Сипање буђавог леба, прекрупе и кукуруза се у оваквој конкуренцији не рачуна; шта је то, тона-две.
Колико је мудрих зналаца користило живу, еј! живу, за пробијање зачепљених одвода и септичких јама?
Олово, жива, фосфати… Милина!
Ма, наспи још једну!
8.
Имамо ми Винипег, шта један, имамо два-три испод наших ногу.
Он шаље воду изворима.
За многе подземне воде зна се да нису као што су биле, благо да кажемо; за преостале, ако се не опаметимо, долазе црни дани.
А уз загађене подземне воде, живота нема.
Где год су на некад славним чесмама вршене анализе, вода је била неисправна већ на бактериолошком нивоу; о тешким металима о осталим водним богатствима можемо само да нагађамо.
Већ дуго на чесмама покрај пута и изворима изнад којих има кућа не пијем, чак и кад је црвена боја прскана преко шаблона давно избледела.
9.
Рецимо, опаметимо се ми и нађемо паре за колекторе, пречистаче и те скупе играчке. Они доле, испод, које частимо нашим излучевинама, опет неће дати, али хајде да будемо мангупи, хајде да направимо пречистаче у Турици, изнад ушћа Волујачког потока.
Па кад се охрабримо и извештимо, воду за пиће да узимамо у Гроту, доле крај рупе, и водозахват да буде баш као брана и централа са старих фотографија, све са кафаном.
Нијо то све ништа спорије и нереалније од непокретности и надреалности у којој смо увезани, зачарани.
Уклети.