Биодиверзитет као судбина

1.

Чини нам се да нисмо, али јесмо. Део природе.

Волели бисмо да јесмо, али нисмо. Део природе.

Између прављења да нисмо одавде и жеље да нас Мајка Земља загрли као дете своје, има места за све што нас омета у развоју.

Не вреди да окренемо главу; и тамо је. Настави са читањем „Биодиверзитет као судбина“

Вилин коњиц

Rajski otoci, Đetinja

1.

Сваког јутра, вилин коњиц се сунча. Маше крилима, оним у дугиним бојама, да се згреје, јер без топлоте нема му летења, а без летења не може преживети.

Зато га нема кад је време сиво, ветрови навуку облаке изнад водених огледала и кише крену као да су решиле да нас поштено проперу.

Кад је лоше време. Настави са читањем „Вилин коњиц“

Еквинокс, еквилибријум и Армагедон

Đetinja, Rajski

1.

Настало у плесу Сунца и Земље, наше мајчице, једним брижљиво одмереним наклоном, пролеће је, претпоследњег мартовског понедељка, јурнуло ка вама, пријатељи моји, хтели ви то или не, могли ви то да поднесете јуначки и с разумевањем или га само трпите по службеној дужности.

У нашу котлину ушло је кроз Грото, кланац између Доварја и Ђавоље стене, тамо где је смештена једна од ужичких Рупа, Наменска (Први партизан), о чијој листи за чекање и упаду на њу маштају скоро сви незапослени града. А има их. Настави са читањем „Еквинокс, еквилибријум и Армагедон“

Одбрана брана и од брана

Velika brana

1.

На Мрежи се указала вест, само Ужичанима разумљива и важна: неко ће дати паре да неко очисти и доведе у ред Малу брану, Велику брану и припадајуће им централе Под Градом и у Турици.

Како је бљеснула, утихнула је и о њој се не разговара.

О њој се не свађа.

А без разговора и свађе, како ћемо одредити колико ти што би да раде греше; без увређености после разговора и свађе, како ћемо ми, Ужичани, моћи да кажемо оно убитачно наше „Говорио сам ја…“ без обзира на исход подухвата?

Око мање важних ствари дрвило се данима, недељама; много јаснији и лакши подухвати ускакали су у разговор кад он утихне као да се негде родио сиромах или је добра звезда  у далеком Свемиру умрла.

Па шта ли нам је?

Није ваљда због ове ситуације? Настави са читањем „Одбрана брана и од брана“

Кад су цветале репушине

Ribe Đetinja

1.

…обично би се кркуше, нераст, пловке, гујавци и полежаци већ распоредили по газу, којим се долази до острва репушине; такво брзо и непредвидиво вијугање имало је добар учинак на зимом и сивилом измучене Ужичане, да су се изували и газили хладну воду у сваком пролазу поред Сунчаног вира и Пескаре.

Бити део тог кретања, бити део тог богатства значило је бити и део биодиверзитета и славити га.

То вам је, пријатељи моји, уз мала годишња одступања, ово време: крај априла, вероватније почетак маја. Настави са читањем „Кад су цветале репушине“

Језеро Винипег – пропаст рибарског царства

Језеро Винипег цвета

1.

Било је то време, и то скоро, кад се чинило да су тајне свемира надохват руке; само што их нисмо све разоткрили. Још мало моћнији телескоп и дорађенији програм у компјутеру, утрениранији аналитичари и научници, и слике периферије нашег света биће на екранима.

Свидело се то Земљанима, Винипежанима нарочито.

Онда је неко донео узнемиравајућу вест: већи део космоса је тамна материја у којој тамна енергија обавља неке послове о којима ми, обасјани светлошћу звезда, појма немамо.

Узнемирујуће.

И то што појма немамо, и то што смо се, изгледа, настанили у царству таме.

Те тешке вести поднели смо само због необичног закључка научника да нема нарочитих разлога да се све ово не распе и пустош не превлада; опет.

А то што смо на виделу, нимало не значи да смо баш сви створења светлости. Настави са читањем „Језеро Винипег – пропаст рибарског царства“

Нарогушен и љут сав

1.

Има дана у години кад јутарњи трагови јасно покажу  да је претходне ноћи неко био љут; и друштво му.

Штета на аутима, контејнерима и црвеним кантама већа је него иначе, масне флеке непрерађене брзе хране су по асфалту честе као мине у босанским брдима пре четврт века а горе, уз Малу свету реку, непозната сила Ф је смислила и обарање тоалета.

Младина. Притисци. Прелазни период. Настави са читањем „Нарогушен и љут сав“

Бојаџијо, преведи нас преко

1.

Хммм…

Једне суботе, кад инспекције, које се баве нашом заштитом, спавају нешто чвршће него радним даном, Мала света река потекла је црвена, као у доба оног социјализма.

Као некад.

Киша се спремала, потопска, па одустајала; могло се очекивати да се сручи и разјури све оне чудне ликове, који се око Ђетиње врзмају, али није. Окаснила је, и изнад оног моста код „Цвете Дабић“ ужурбане мајке с децом, вежбачи без осећаја за невреме и риболовци мрзовољни због још једног викенда проведеног у бетону а с осећајем да ће секире, колико одмах, с неба падати, видели су; ужички атлетичари, решени да истрче своје па шта буде, клинци срећни што су се дочепали терена и термина у недоба, бициклисти поред утихлог и од живота остављеног Јаза, возачи ознојени после паркирања насупрот Скалина, радници на припреми терена за ново здање, шетачи паса са и без врећица, сви из „Риболовца“, „Вагона“ и око обеју станица, пијачари, они око стадиона, Великог парка и Рупе, видели су. Настави са читањем „Бојаџијо, преведи нас преко“

Нема две исте…

1.

…пахуљице.

И ниједан снег није исти, и  ниједан не може бити бео, леп и повозит као онај оне године.

По сећању на врло одређено и посебно зимовање, мерили смо и меримо све зимске радости; по том сећању, поузданом и свеобухватном, нема Ужичанина који неће из прве потврдити учење о климатским променама, ма којој школи мишљења припадао и у којој теорију завере веровао. Настави са читањем „Нема две исте…“

Наспи још једну

1.
Сипамо сапуне, шампоне а и детерџенте, а детерџенти се, поред сурфактаната, састоје од од натријумових сулфата, пербората и силиката, и пази сад: фосфата.

Јесте Винипег мало већи од наших Врутака, протегло се на преко четристо километара дужине и његово цветање се види голим оком из међународне свемирске станице, али ја бих да се братимимо, сестримо или ородимо, и мудрог човека да узмемо за кума.
Best man or Godfather, не правим питање. Настави са читањем „Наспи још једну“