Anders: Oh my God! Look at that picture over there! There’s the Earth coming up. Wow, that’s pretty.
Borman: Hey, don’t take that, it’s not scheduled. (joking)
Anders: (laughs) You got a color film, Jim?
Hand me that roll of color quick, would you…
Lovell: Oh man, that’s great!
1.
На почетку, мала локална заједница ловаца-сакупљача, земљоделаца, звездочатаца, зајебаната, уметника, ратника и осталих бирала је какво брдо да се на њему скући; ако је икако могло, бар с три стране вода је запљускивала литице; ако је икако могло, та вода је била планинска и звала се Коњска река, одакле се до имена Ђетиње стиже у неколико језичких промена, говорних заблуда и векова.
На почетку, знали смо да је око нас Мала света река; брзо смо заборавили. Неко време се, можда, звездочатцу врзмала та мисао док је гледао ка звездама и питао се „О, богови, имали живота горе и зашто?“, а онда је штафета мисли о исцелитељским моћима и алхемијским својствима мешавине вода Златибора и Таре допала до зајебанта, с посебним освртом на хајдучку греду Шаргана.
Кад стрвољ постане приметан, ма колико органски и лишен опасних хемија, пластике и деривата Црног злата, мења се свест и Мала света река у нашим дубинама, ма колико оне плитке биле, постаје Велики канал отпадних вода, од милоште зван Говнара. У којој има. Пастрмки. Видри. Ракова. Нарочито Поточних.
А ови низводно, шта? Ко их је терао да се доле насељавају.
А ови узводно, молим? Увешћемо их у ред макар увођењем Ванредног стања.
Кад стрвољ постане наш жиг, наш отисак на горској води због које се и мувамо овуда, то је крај почетка.
Кад због састава ваздуха, Ужичке руже ветрова, и ветар Креманац се завуче у пећину Вјетреницу одбијајући да нам олакша кад оно честице бројем надмаше атоме кисеоника, то се зове, пријатељи моји, почетак краја.
2.
Мада, филозофски гледано, у сваком почетку садржан је крај и те ствари, и тако то.
3.
Како је затутњало у Бајконуру казахстанском кад је 4.октобра 1957. године полетела моћна ракета Р7, носећи алуминијумску лопту пречника 58 цм, с четири заварене штап антене!
И још тутњи.
На почетку Космичког доба, мала заједница балистичара, ракеташа, везиста и металурга окупила се да би лансирала Спутњик 1 да се провоза око Земље, све емитујући бип-бип-бип сигнал наниже.
Живаљ далеке северне и усамљене земље, USofA, био је у шоку: руска метална лопта прелеће преко Вашингтона, Рашмора, Великог кањона, Лас Вегаса и Холивуда, све бибипући неуморно.
Око домова и ППС-ова радио-аматера тићио се народ да се увери да је то баш тако, да баш преко њихових глава То пролази, а, као што је свима добронамернима познато, чијим небом прође шупља лопта с малим предајником, може проћи и атомска бомба или неки уређај за тренутно зомбирање свих у домету.
Чујете ли како још тутњи, час из француских колонија, час из непостојећих области Јужне Кореје? Пакистана. Израела…
На крају Космичког доба, никакве тутњаве више неће бити. Само јека из непрегледних свемирских даљина.
4.
Онда смо сви ми, што на брду ак’ имало стојимо, засули стрвољем оне испод брда; јер, вода кад пређе хиљаду каменова постаје чиста и може да се пије чак и ако није могла да се ни помирише на извору, а и један наш је био на мору у Заострогу кампу и та прича да ми то можемо запрљати и загадити није тачна, ниђе везе.
Зато, наспи још једну.
А опасни отпад, и радиоактивни чак, може да се трпа код оних тамо, на Континентима, што немају чиме да се бране и појма немају да то зарђало буре које цури убија на даљину, и то праунуке.
А ко је путовао преко баре, зна да острва пластичних кеса нису ни трун у бескрају океана…
5.
„Вилијам Бредфорд је говорио 1630. год. о оснивању Kолоније у Плимутском заливу и рекао да су сва велика и часна дела праћена великим потешкоћама, где се и једна и друга морају предузети и превазићи завидном храброшћу.
Уколико нас је ова кратка историја нашег напретка научила нечему, онда је то чињеница да је човек, у својој потрази за знањем и напретком, упоран и да се не може одвратити. Истраживање свемира ће наставити да траје, било да му се ми прикључимо или не.
Ми намеравамо да будемо део њих – ми намеравамо да будемо предводници. Данас су очи света упрте у свемир, у Месец и удаљене планете.
Наше вођство у науци и индустрији, наше наде за мир и безбедност, наше обавезе према самима себи и другима, нам сви налажу да учинимо овај напор, да разрешимо ове мистерије, да их разрешимо за добробит свих људи.
За сада у далеком свемиру не постоје сукоби, предрасуде и конфликти међу народима. Ризици које свемир носи су свима нама једнако опасни. Његово освајање заслужује најбоље што човечанство може да понуди.
Наш избор је да одемо на Месец. Наш избор је да одемо на Месец у овој деценији и урадимо и друге ствари, не зато што су оне лаке, већ зато што су тешке, зато што ће тај циљ послужити да се сакупе и измере највиши домети наших моћи и вештина, зато што је тај изазов уједно изазов који смо ми спремни да прихватимо, који нисмо спремни да одлажемо и који намеравамо да савладамо.“
Говор Ј.Ф. Кенедија, универзитет Рајс, Тексас
6.
Било је ту трагедија и катастрофа, одустајања никако.
Амере је Гагаринов перформанс баш изнервирао и, следећи вољу мудрог руководства, навалили су на Мјесец (изнад Босне) иако време и није било зрело, иако је запињало и шкрипало.
А космонаути су знали и били спремни да гину, ако баш то тутњава од њих тражи.
Кад гледам емисије по научним каналима, пријатељи моји, и слушам упућен и укључен свет, игра вероватноће била је на страни смрти и неуспеха. Зато су се сви после тог замаха и ућутали мало.
Прича о Марсу, ма како танка била, улила је наду у други корак на дугом човечијем маршу кроз Васељену.
7.
Аполо 8 је други с људском посадом у америчкој причи и први упућен да обиђе Месец (изнад свих нас), а Вилијам Андерс је био задужен на реверс Хазеблад фотоапаратом, комада један, телеобјективом 300 мм и гомилом Кодакових 70мм филмова, е да би сликао Тамну страну месеца и тако то.
Кад је видео рађање Земље, забаталио је документовање дрлија и тажио колор филм од Бормана.
Званични транскрипт, онај на почетку, каже да се Шеф шалио кад му је рекао да настави са сликањем нијанси сивог док му палац не забриди; Андерс и филмски снимак изгледају другачије.
Некако, филм у боји је стигао и настала је најчувенија фотографија у историји.
8.
„Волео бих да су сви из УН могли да виде Земљу с тог места“ говорио је Андерс, који за себе каже да је био окорели хладноратник.
Све беживотно, сем нас. Све црно, безнађе свуд; усамљена и крхка Земља кроз пустињу путује у нади да ће једног дана пронаћи сродну планету, сродну душу.
Нема граница на живом глобусу. Ветрови и струје све нас дотакну, кад-тад.
Тог дана, пријатељи моји, еколози су сазнали зашто су то, миротворци су одозго добили потврду о бесмислу отимања и гурања.
А следбеници оне мисли да је ђубре у реду, само га треба пребацити низводно, низ ветар или преко границе, почели су да развијају пројекат слања отпада директно у срце Сунца. За скромну надокнаду.
Јер они су неуништиви; ми нисмо.
6.5.19.