1.
…и Мала брана у њој.
Свет лепоте, овај наш узводни, јесте и свет забуна. Позната је већ Велика уставна забуна: велики део шетача, тркача и пустолова мисли да Велика брана, миљеница наша, напаја воденом силом централу Под градом, а њу покреће вода коју усмерава Мала брана скоро осамсто метара дугим јазом; кроз тунел угребан у љутој стени, Велика брана, она између Ристовића стијења и Сињевца угњежђена, напаја централу „Турица“.
Друга забуна је око исправног бројања и рачунања тунела: свима добронамернима је познато да ветерани и полагачи права на тапију Рајских отока не рачунају прва три тунела, ова до Турице; бројање почињу тек од Првог тунела, с тим што се и у небројању онај мали код централе у Турици потпуно игнорише; млађи и остали броје редом. Кад се дода да је по железничарском бројању први тунел број 11, схватате, пријатељи моји, како је тешко заказати с неким састанак на стази иза четвртог тунела, ако није с тобом једновремено и једнобразно газио Зеленом стазом док је пруга уског колосека била… То је тај генерацијски Jazz.
Додуше, један из тих дана има шта мудро да каже о томе: „Јој, само да закажем, бићу ја на оба места у исто време!“
Квантна физика је чудо.
Трећа, најнеприметнија је да се у старим књигама као место централе и бране наводи Ужичка клисура; понегде, на картама нарочито, то је Стапарска клисура, што се потпуно уклапа у надевање имена Ужичка бања Стапарској.
Али, идемо испочетка…
2.
…и која реч о Малој брани у њој.
Близу је, а не види се, и до ње воде стазе које се ни уз најбољу вољу не могу назвати безопасним:
једна, која се рачва у три мало испред другог тунела, који се тако зове кад се не ради о правом другом тунелу, после ког је Сунчани вир, или пре тунела 11, који се тако књижи ако се броји од Сталаћа, а не од Сарајева;
друга води из Турице, пре оног металног моста лево, да не мешамо у то тунеле, по свему што о њима знамо десничарске;
трећа, од Бањица, је само теоретска и њоме се иде у неопренском/горетекс комбинезону и цокулама с филцом залепљеним одоздо и никад није имала неку јасну путању, ако не рачунамо пролаз зидом јаза пре Великог рата;
четврта, одозго преко Читакове стене, не постоји, бар за мене: двапут сам је тражио док сам радио књигу и оба пута заглавио у стрмом, опасном гујињаку и престравио се жив док сам се враћао; ако је нађете, пријатељи моји, показаћете ми је жврљотином на коцкастом папиру и уз кафу, јер ми се горе више не враћа.
А кад се не види, некако се за њу тек магловито зна и нико није скоро био доле, и нико појма нема може ли се.
А доле смо Малу свету реку дирали из све снаге, правећи струју, две пруге и Златиборски пут; а доле је она свој начин, дивљи и нежан истовремено, размицала, наносила, спирала и стискала седа за наше очи спреми призоре који значе.
Тамо негде.
3.
Мала брана је лук тридесет два метра дуг и три метра висок, који одапиње стрелу речне силе све до централе, где се у припитомљену муњу претвара; кад се вода с пролећа прелива, милина.
Ретко се ко на њој купао за мог мандата.
Испод ње је вечито био неки крш и лом, омиљен код риболоваца „на руке“: ко је смео да гурне руке тамо где се не гурају, вадио је кленове, кркавце и поточаре у сваком пролазу; ко није, викао је с круне бране куд оде она највећа.
Изнад, одавно је замуљена.
Ако нису имали преча посла, а јесу углавном, ретки посетиоци су завиривали око јаза, чачкали поскока који се правио да није ту, подметали се под слап и онда журно тражили место на глаткој, тамној стени, нагетој ка суневој путањи и врелој као девојачки сан.
4.
Пре другог тунела по приградском систему мера, види се стаза; ако њом кренете, пријатељи моји, изненадићете се колико народа крене донекле, пођубри и посеје папира наоколо и понеком пластичном боцом или спљесканом конзервом да лични печат путићу којим је, можда, и један краљ прошао да види чудо у Ужичкој клисури.
Јер, престолонаследник Александар Карађорђевић је три летња дана 1905. године овуда заврзивао.
„Посетио је Четврти пешадијски пук, смештен у великој касарни у Крчагову, ткачку радионицу у Бисер-мали, електричну централу у клисури испод поцрнелих развалина ужичке тврђаве, вештачки озидану брану у дивљим планинским склоповима изнад Ужица.“
После је био Петар Карађорђевић, а пре Милан и Александар Обреновић, све по дивљим склоповима, јер онда пруге и тунела није било, а замислите како је било кретати се Малом светом реком пре него што је пруга ка западу била угравирана у кањон…
Кад прођете равни део стазе, онај мирисни, прво се одваја стаза преко нагете и глатке стене; навикао сам туда и суљам се глатким каменом откад су ми старији појаснили да је то једна од ситуација у којим нагло седање на дупе помаже. Неколико метара неспокоја и путић постаје нормалан, бар по хајлендерском схватању, и прилично лако се долази до реке.
Кад узмете дах понестао од силаска, опет ћете остати без њега због неверице да на коју стотину корака од града живи овакав свет. ‚Ајде навише уз Ђетињу, све је луђе.
Други крак се од стазе одваја свега неколико корака после првог и изгледа мирније, али има пар великих каменова и раскорака.
Трећи… Не морате њиме, пријатељи моји, али да знате, води право до оне вреле стене у коју је лук Мале бране углављен.
Иначе: равно и стрмина поскок, доње равно до тајног скровишта плетеног од грања смук, под браном рибарица, на брани онај што заврзује око Мале свете реке и што се бар једном у сезони омакне и смандрља у воду, а да то нико не види и нико се тим падом не развесели.
5.
А јаз… Осамсто метара каменог зида уз стену која се има темељом Биоктоша сматрати и, у прво време, неколико метара тунела.
1922. је прокопано 256 метара новог тунела, којим је јаз скраћен за више од петсто метара.
Камени зид, онај што је придржавао реку уз стену, пажен је и одржаван до 1963. године. Начет је да се камен угради по Плажи, а кад је једном начет, рабаџије су се охрабриле и преко Бањица су га извлачили за градњу радничких кућа, за замах насељавања без смислених планова, плацева и било каквог поретка.
И јаз, и Мала брана прављени су док пруге уског колосека Ужице-Вардиште-Сарајево није било, у потпуном беспућу, а куд су носили онај силни камен и цемент не могу ни да замислим.
На комбинацију цемент-дивља река-воловска запрега не бих бацио ни три осмине шпанског долара, у рокерском фолклорном наслеђу познатог с винила Pieces if Eight с реке Стикс.
После су јаз градња пруге Београд-Бар и новог Златиборског пута прилично развалили и затрпали; није га било лако обновити. И данас, док га гледам преко узбуркане воде, видим незацељене и засуте делове, и није ми јасно како вода уопште шиба на турбину, али нешто ми се не иде у извиђање…
6.
Можда јој је најлакше прићи с леђа.
Из Турице, пре моста од челика, поред бункера, лепа стаза води поред реке; кад је вода висока тече на педаљ од стопала.
Уме да зарасте у купину, уме да осване опет чиста, а да нико појма нема ко се то мачетом пробијао.
Пред великом стеном, рачва се.
Пред великом стеном, најбољи је поглед на централу „Турица“ и лепи водопад с прелива високе куле, озидане на излазу тунела који води од Велике бране. Кад турбине мељу воду пуном снагом, нема га; кад навале лети, ни преко круне Велике бране вода не прелива. Дуго није радила, па смо заборавили.
Пред великом стеном, одлучујеш коћеш ли питомом доњом стазом или ћеш к‘о будала да се хваташ за гране и избочине на стени идући горњом; иди горњом, доља води у гажење реке или незгодан пад. Што би рекао мој синовац: „Може и овудаааааа!“
Кад је пређеш, преко ила и трулих стабала проћи ћеш до уставе, разумно отежано, бар по хајлендерским стандардима.
Поред водопада, па се склизај оном тамном и нагетом стеном (и врелом, кад се прилика укаже), изуј се, уђи донекле.
Ако никог нема, пусти крик у ком је садржано све што имаш Малој светој реци да се пожалиш; ако неког има, кукајте заједно, а онај што уме да се омакне кад нема кога да развесели, нека вам држи терцу.
Укратко, ко може и мора до ње, зна.