1.
Повремено, Мрежом крене талас гнева и сви смо љути због беле боје Ђетиње, наше Мале свете реке. А тај талас је као онај стадионски, измишљен у далеком и сунцем окупаном Мехику: кад на тебе дође ред, устанеш, направиш прикладну буку, па седнеш док опет не дође време за укључење.
Кад Да Сам Ја Нетко одлучи да промени боју Мале свете реке, небо је обично сиво и убија нас у појам, а временска прогноза најавила је силну кишу. Изгледа да због тога Да Сам Ја Нетко и бира тај дан, и тај час.
Уместо да су сви уредно склоњени од потопа, живаљ ужички је ишетао пред кишу, и многе очи су виделе боју налик на мрену старачких очију, а наша лепотица је млада као Европа, као ова наша прелепа плава кугла што тражи срећу лутајући Свемиром.
Уместо да су бујице боје земље напуниле корито Ђетиње, разредиле и замаскирале тај течни дим, испало је да има видно више беличастих додатака од реке.
Нема, друге, Да Сам Ја Нетко има да тужи временску прогнозу. Да ли је већ звао своје лично службено лице да се праведнички изгрми?
2.
Повремено, Мрежа се таласа због миријаде глупости, али ова ђетињска нас ошамути. У сваком враћању, а враћа се уредно, гнев је јачи и усредсређенији. Почиње да бива нелагодно и онима за које нема зиме, што имају јака леђа и ликовима од којих допире само „пуц-пуц“ кад им се пожалиш; тамо горе.
Ми прецењујемо моћ мреже као замене за укључење у живот, у политичке процесе; наше устајање и „ојха!“ кад наиђе талас гнева има моћ као кад се прекрстиш док грмљавина тутњи низ долину – није згорег, али гром је већ завршио шта је имао, на месту које га је привукло.
Ти тамо горе, прецењују моћ Мреже као места где се губи и добија наклоност бирача, и још: као она грмљавина, негде у дубинама њихових малих политичких бића, тутњи страх од могућих обојених револуција, од куке и мотике, и најобичнијег излива гнева.
Невезано с било чим, то ме подсећа на двоструку заблуду приликом збрачивања једног уметника и мале привреднице: он је мислио да она има паре, она је мислила да је он бун к’о брод.
Док је наша заблуда на снази, двострука, можда се Да Сам Ја Нетко и истера на чистину, можда принудно испуже испод свог камена на ову нашу светлост; каква год нам се чинила, довољно је добра да бићима подземља буде бар неугодна.
Изгледа да ће се то најпре десити кад поделимо довољан број доказних фотографија, направљених од ишеталих пред следећу обећану кишу, која никако да прокине.
А то све унапред љуто, а то све метеоропата до гнева.
3.
Кад се сви истресу, на Мрежи, и замор завлада, остану најиздржљивији, који памте ону Југу, оно време и прави ред, који је прожимао самоуправљачки живот.
Ако упоредимо наш случај с реком онда и сад, како ћеш пронаћи разлике на две слике, пријатељу мој?
Јер, у том реду и поретку, на црно-белој фотографији, Ђетиња се уредно указивала у више боја; црвена је, логично, била најчешћа. На тој слици, од врелих боја и киселина мало избледелој, знало се да их „Цвета Дабић“ просипа, и нико није правио питање. Нико није ни помишљао да би инспекција фабрици могала забранити рад док не реши испуштање отпадних вода, или да би је неки суд могао натерати да врати живот у реку, ма колико то коштало. Због таквих ствари, умножених, задње године СФРЈ личиле су на Кали Југу.
На нашој слици, обојеној, река је бела и не знамо ко је прља.
Кад бисмо знали, можда бисмо и ми одлучили да не правимо питање, и инспекција, и суд; нарочито инспекција и суд, и оно лично службено лице од ког се очекује предупређивање могуће штете.
Али, хајде да сазнамо, па да одлучимо како ћемо се владати. Можда ћемо се изненадити и ми, и Да сам Ја Нетко.
4.
Међу нама, Кали Југа је замишљана у обличју бика, који је је представљао стање морала у различитим периодима; у сваком следећем добу, имао је ногу мање. Нас је дочекао само на једној нози, на четвртини морала какав је био у Златно доба.
Ово, једноножно време зове се Мрачно доба, или Гвоздено доба.
Чини нам се да је скоро наступило, чак да смо га ми и произвели; истине ради, Кали Југа је почела у поноћ 18.02.3102. ПНЕ, по jулијанском календару и заслуга за доба у ком је морал склон паду немамо.
Само смо се добро уклопили.
Из разних таблица мудраци одређују трајање тих периода и не слажу се, по некима смо већ у блаженству Водолије и наши делегати у њујоршком Централ парку отпевали су Aquarius да најаве време у ком ћемо чак и ми бити бољи људи.
Или су прорачуни збунили мудраце, или је Југа у нама толико јака да је ни песма, ни ново доба из наших коски не могу истерати.
5.
Због миријаде глупости, таласамо. И ми, и Мрежа, и Мексиканци на стадионима. Чим неко постави црвену крпу, макар била подерана и испране боје, макар била и са црно-беле слике Мале свете реке и Цветојке, бик у нама копа ногом, фркће. Да има брегова, букао би и роговима разбацивао земљу надалеко.
Палимо се на све, али има други тон то наше крпа/бик кад су ужичке воде у питању: увек је исто, увек је бурније него кад су неки други облици понижавања на дневном реду.
Срамота нас је, па смо гневнији, на Мрежи, наравно. Стид нас је, па понекад неправедно оптужимо. На. Наравно.
Такво понашање није баш доследно и уравнотежено, али указује да се на морал, па макар се он од коначног пада спашавао климањем оне једне ноге, мора рачунати.
То нас ставља у неугодан процеп: умемо мало да прижмуримо на неке ствари, ако смо у питању ми или неко наш, и да загрмимо кад смо изван закотрљане приче, на сигурном.
А бик вреба. Кад га једном пробудиш, пријатељу мој, полако ће те нагонити да се исто односиш и кад си „а где сам ту ја“ и кад ниси тамо.
То кошта, и боли, и част је велика.
6.
Ако се Кали Југа пита, случај слике у боји с белом реком и недостајућим загађивачем нестаће у беспућима Интернета, замениће је горе прљавштине у разговорима у стварном животу. Ствар ће лећи. Што да ризикује ону дрхтаву ногу и клецаво колено?
Сем ако је ова мрва морала у настајању не ојача, не постане тој последњој нози бандаж и утега.
Ако се Да Сам Ја Нетко и његово лично службено лице питају, наставиће се као што је увек било. Без таласања и безобзирно.
Сем ako новостечена навика пријављивања, фотографисања и непрекидног кљуцања не помери онај поменути камен.
7.
Занимљиво је, кад Мексико Мрежом овлада, уз повремени „ојха“ и редовни гнев, да саспемо све што имамо на ове изабране и жељне новог бирања. Оне вечите, распоређене по канцеларијама у којима се баве важним пословима, нико не грди.
А они имају стварну моћ.
У њиховом столу је црна рупа, не свемирска већ пацовска, која гута притужбе и налазе; у њиховој канџи је оловка која потписује лажљива мерења и студије и печат, којим Да Сам Ја Нетком дају све а простом грађанину убијају сваку наду.
Њих не бирамо, не смењујемо, не добијају отказ.
Ако ови што их бирамо обећају заштиту Да Сам Ја Нетком, без неког безличног и безименог, без неког из Легије демона, не иде.
8.
У животу изван Мреже, док га још има и називају га стварним, има људи који су изгубили на много фронтова, и уместо да се повуку, одлуче да се због неке, нама ситне ствари, боре до краја. На смрт.
Ако изабрани, да кажем тамо горе, не виде да је Мала света река на путу да постане задња линија одбране Нашег Ужичанства, поред сто горих збивања, онда ништа не виде.
Град мисли да постоји Да Сам Ја Нетко, који има лично службено лице, и разуверити га може само јасно именовање загађивача, и све што потом следи.
Нека се не уздају у нестабилност Кали Југе, нашег бика на једној нози. Само за ову прилику, на захтев многобројних Ужичана, бику је порасла пета нога и много је сигурнији у себе.
7. 9. 2016.