Месец: март 2022.

1.
…и Мала брана у њој.
Свет лепоте, овај наш узводни, јесте и свет забуна. Позната је већ Велика уставна забуна: велики део шетача, тркача и пустолова мисли да Велика брана, миљеница наша, напаја воденом силом централу Под градом, а њу покреће вода коју усмерава Мала брана скоро осамсто метара дугим јазом; кроз тунел угребан у љутој стени, Велика брана, она између Ристовића стијења и Сињевца угњежђена, напаја централу „Турица“.
Друга забуна је око исправног бројања и рачунања тунела: свима добронамернима је познато да ветерани и полагачи права на тапију Рајских отока не рачунају прва три тунела, ова до Турице; бројање почињу тек од Првог тунела, с тим што се и у небројању онај мали код централе у Турици потпуно игнорише; млађи и остали броје редом. Кад се дода да је по железничарском бројању први тунел број 11, схватате, пријатељи моји, како је тешко заказати с неким састанак на стази иза четвртог тунела, ако није с тобом једновремено и једнобразно газио Зеленом стазом док је пруга уског колосека била… То је тај генерацијски Jazz.
Додуше, један из тих дана има шта мудро да каже о томе: „Јој, само да закажем, бићу ја на оба места у исто време!“
Квантна физика је чудо.
Трећа, најнеприметнија је да се у старим књигама као место централе и бране наводи Ужичка клисура; понегде, на картама нарочито, то је Стапарска клисура, што се потпуно уклапа у надевање имена Ужичка бања Стапарској.
Али, идемо испочетка…

Настави са читањем „Ужичка клисура“

1.
15. новембра, у скоро непостојећу Ђетињу Бели Фантом је просуо оно бело што већ дуго сипа и потровао рибу.
2.
Лако је, најлакше, грмнути „Какви смо то постали!?“
А нисмо постали.
Јесмо.
Јер, пријатељи моји, није било дана у којима смо се боље односили према свету око нас, према себи у свету том; само су нам се средства за наношење штете уозбиљила.
Замислите сеоску економију, која је успешно разграђивала и рециклирала све непотребно, поломљено и излучено. Док дланом о длан, стигли су детерџенти, препарати, амбалажа и пластика. Виде наши рођаци са села стрвољ, али немају у искуству решење за њега; и да имају, на листи приоритета кесе на гранама јошика збијених око потока нису високо; дебело заостају за рецимо, преживљавањем. Опстанком. Неизумирањем.
Замислите градску економију, која је успешно у реку и земљу трпала екскраменте, сапире, салигузе, мирнодопске и ратне вишкове, све везано за производњу, потрожњу и ритуалне занове кућних апарата и отписе застареле потрошачке електронике.
Замислите локалне власти, које разговарају с нама у настојању да се поправимо и одужимо генерацијски дуг. Све смо прилике да се одразимо увис пропустили а било их је; колектор и пречистач су основ на ком ћемо покушати сопствену дуготрајну рехабилитацију.
Тек треба да постанемо бар мало другачији и смањимо притисак на Ђетињу и њене притоке, јер продужавање ове офанзиве више није никакав екоцид, већ светогрђе: сами се њиме уписујемо на дуги списак пагана новог доба, а тамо није добро да нас звезде виде.

Настави са читањем „Наспи још једну (2)“