Мала света река

1.
Повремено, Мрежом крене талас гнева и сви смо љути због беле боје Ђетиње, наше Мале свете реке. А тај талас је као онај стадионски, измишљен у далеком и сунцем окупаном Мехику: кад на тебе дође ред, устанеш, направиш прикладну буку, па седнеш док опет не дође време за укључење.
Кад Да Сам Ја Нетко одлучи да промени боју Мале свете реке, небо је обично сиво и убија нас у појам, а временска прогноза најавила је силну кишу. Изгледа да због тога Да Сам Ја Нетко и бира тај дан, и тај час.
Уместо да су сви уредно склоњени од потопа, живаљ ужички је ишетао пред кишу, и многе очи су виделе боју налик на мрену старачких очију, а наша лепотица је млада као Европа, као ова наша прелепа плава кугла што тражи срећу лутајући Свемиром.
Уместо да су бујице боје земље напуниле корито Ђетиње, разредиле и замаскирале тај течни дим, испало је да има видно више беличастих додатака од реке.
Нема, друге, Да Сам Ја Нетко има да тужи временску прогнозу. Да ли је већ звао своје лично службено лице да се праведнички изгрми? Настави са читањем „Кали Југа и бикова пета нога“

1.
Оде оно полако.
А нешто се нисмо ни дружили како умемо и како волимо. Било је дана кад је оно било млитаво, никакво, ни налик оном што ужичко лето мора бити; било је и оних кад смо ми били испод очекивања и отворено се оглушивали о његове позиве да заједно пројездимо око Мале свете реке.
Ако је ових других дана било више, наша веза је у озбиљном проблему.
Углавном, 22. септембра, око пола пет поподне, Земљина кугла ће, у свом свемирском плесу, наклонити нашу полулопту Мраку и Леду, а доњи крај, јужни, најзад ће се огрејати. Настави са читањем „Контрола лета јавља:“

1.
…река процветала.
Добро, није баш јутрос, и није баш река већ језеро, али Мрежу су преплавиле фотографије црвене напасти врутачке да ми се нађу кад ме стање наших вода растужи; да не знам да је модро-зелена бактерија ту одувек и да је припремила планету за наш долазак, заличило би све то на неког страшног елијена.
Тај моћни организам, приватно модро-зелени, Ужичанима се указао у црвеној боји стида. Настави са читањем „Јутрос ми је…“

1.
У Пустопољу, пред кланцем који зову Љутица и Стрмац, креманском алхемијом од више потока настаје Ђетиња. После Склопова, пред Биоском, Карачица јој јача струје и даје води онај тамни тон омиљен код кркуша, вретенаца, поточних мрена и гујаваца.
Добра је то мешавина вода Таре и Златибора, планина око којих смо се свили у нади да се више нећемо селити; ни због природе, ни због људи.
Коњска река је превалила далек пут да би тој текућој чаролији дала име и својства. Где се беле букови, то се древна Цетина указује; где се пастрмка избацује, то се тарски извори свежином размећу.
Сведочити томе, велика је привилегија и чиста радост.
Та игра, тај плес, седамдесет четири километра је дуг; све док се код Пожеге не преокрене у Западну Мораву. Настави са читањем „Мала света река“