Мала света река

1.
Оде оно полако.
А нешто се нисмо ни дружили како умемо и како волимо. Било је дана кад је оно било млитаво, никакво, ни налик оном што ужичко лето мора бити; било је и оних кад смо ми били испод очекивања и отворено се оглушивали о његове позиве да заједно пројездимо око Мале свете реке.
Ако је ових других дана било више, наша веза је у озбиљном проблему.
Углавном, 22. септембра, око пола пет поподне, Земљина кугла ће, у свом свемирском плесу, наклонити нашу полулопту Мраку и Леду, а доњи крај, јужни, најзад ће се огрејати. Настави са читањем „Контрола лета јавља:“

1.
…река процветала.
Добро, није баш јутрос, и није баш река већ језеро, али Мрежу су преплавиле фотографије црвене напасти врутачке да ми се нађу кад ме стање наших вода растужи; да не знам да је модро-зелена бактерија ту одувек и да је припремила планету за наш долазак, заличило би све то на неког страшног елијена.
Тај моћни организам, приватно модро-зелени, Ужичанима се указао у црвеној боји стида. Настави са читањем „Јутрос ми је…“

1.
У Пустопољу, пред кланцем који зову Љутица и Стрмац, креманском алхемијом од више потока настаје Ђетиња. После Склопова, пред Биоском, Карачица јој јача струје и даје води онај тамни тон омиљен код кркуша, вретенаца, поточних мрена и гујаваца.
Добра је то мешавина вода Таре и Златибора, планина око којих смо се свили у нади да се више нећемо селити; ни због природе, ни због људи.
Коњска река је превалила далек пут да би тој текућој чаролији дала име и својства. Где се беле букови, то се древна Цетина указује; где се пастрмка избацује, то се тарски извори свежином размећу.
Сведочити томе, велика је привилегија и чиста радост.
Та игра, тај плес, седамдесет четири километра је дуг; све док се код Пожеге не преокрене у Западну Мораву. Настави са читањем „Мала света река“