Мала света река

1.

Има дана у години кад јутарњи трагови јасно покажу  да је претходне ноћи неко био љут; и друштво му.

Штета на аутима, контејнерима и црвеним кантама већа је него иначе, масне флеке непрерађене брзе хране су по асфалту честе као мине у босанским брдима пре четврт века а горе, уз Малу свету реку, непозната сила Ф је смислила и обарање тоалета.

Младина. Притисци. Прелазни период. Настави са читањем „Нарогушен и љут сав“

1.

Хммм…

Једне суботе, кад инспекције, које се баве нашом заштитом, спавају нешто чвршће него радним даном, Мала света река потекла је црвена, као у доба оног социјализма.

Као некад.

Киша се спремала, потопска, па одустајала; могло се очекивати да се сручи и разјури све оне чудне ликове, који се око Ђетиње врзмају, али није. Окаснила је, и изнад оног моста код „Цвете Дабић“ ужурбане мајке с децом, вежбачи без осећаја за невреме и риболовци мрзовољни због још једног викенда проведеног у бетону а с осећајем да ће секире, колико одмах, с неба падати, видели су; ужички атлетичари, решени да истрче своје па шта буде, клинци срећни што су се дочепали терена и термина у недоба, бициклисти поред утихлог и од живота остављеног Јаза, возачи ознојени после паркирања насупрот Скалина, радници на припреми терена за ново здање, шетачи паса са и без врећица, сви из „Риболовца“, „Вагона“ и око обеју станица, пијачари, они око стадиона, Великог парка и Рупе, видели су. Настави са читањем „Бојаџијо, преведи нас преко“

1.

…пахуљице.

И ниједан снег није исти, и  ниједан не може бити бео, леп и повозит као онај оне године.

По сећању на врло одређено и посебно зимовање, мерили смо и меримо све зимске радости; по том сећању, поузданом и свеобухватном, нема Ужичанина који неће из прве потврдити учење о климатским променама, ма којој школи мишљења припадао и у којој теорију завере веровао. Настави са читањем „Нема две исте…“

1.
Сипамо сапуне, шампоне а и детерџенте, а детерџенти се, поред сурфактаната, састоје од од натријумових сулфата, пербората и силиката, и пази сад: фосфата.

Јесте Винипег мало већи од наших Врутака, протегло се на преко четристо километара дужине и његово цветање се види голим оком из међународне свемирске станице, али ја бих да се братимимо, сестримо или ородимо, и мудрог човека да узмемо за кума.
Best man or Godfather, не правим питање. Настави са читањем „Наспи још једну“

1.

Ја сам своје ресурсе, боље рећи Земљине који би ми припали кад би се мајчевина изделила поштено, за ову годину спуцао. Тачно 2. јула потрошио сам све ресурсе које планета може да ми понуди за ову годину, а да себе не угрози. Настави са читањем „Земља – две, за трошак… (А где сам ту ја!?)“

Anders: Oh my God! Look at that picture over there! There’s the Earth coming up. Wow, that’s pretty.

Borman: Hey, don’t take that, it’s not scheduled. (joking)

Anders: (laughs) You got a color film, Jim?

Hand me that roll of color quick, would you…

Lovell: Oh man, that’s great!

1.

На почетку, мала локална заједница ловаца-сакупљача, земљоделаца, звездочатаца, зајебаната, уметника, ратника и осталих бирала је какво брдо да се на њему скући; ако је икако могло, бар с три стране вода је запљускивала литице; ако је икако могло, та вода је била планинска и звала се Коњска река, одакле се до имена Ђетиње стиже у неколико језичких промена, говорних заблуда и векова. Настави са читањем „Случајно откриће Земље“

1.

Мала света река и све њене сестрице докле добацује ужичка моћ, мирне су. Неће се градитити ДМХЕ до даљњег.

Изгурали су то даровити појединци из народа и тихи, упорни набијачи на нос; снажно су покуцали на врата склона отварању без превелике буке и притиска и ето.

Добро је то.

Добро је и што се јавила жеља да уређујемо свој живот на чудесним речним обалама и по вилинским брдима, отимајући надлежност по надлежност од намесника који нас на виде, не разумеју и о нашим потребама не маре. Настави са читањем „Без атома нема селамета“

1.

Неки дан је код нас на Мрежи Топало окачио слике неколико угинулих свиња бачених у Волујачки поток, тамо код оних чудесних водопада чија вода извире испод Дивљаковића стене; и закукао. Поделио сам, прикукавајући и сам помало, па су наши пријатељи делили широм Мреже уз уздахе, згражавање и прикук ту и тамо.

Наше другарице и наши другови који се обично од треће реплике укључе на режим „такви смо ми, најгори, треба нас ово и оно“, из прве су захтевали божанску правду, или бар правду силника овлашћених од Бога лично да буду светска полицаја и космичка дектива. Настави са читањем „Низводно од Пекама, извор“

1.

Не знам како да вам ово кажем, пријатељи моји, а да се те речи не одбију од праведничког гнева због страшних пожара тамо код нас, у Амазонији; како да то испишем, а да најтананија еколошка осећања не постану увређеност, прекор и моје прекомандовање на страну непросвећених, диктаторских режима и империјалистичке похлепе?

Бићу нежан: Амазонске шуме нису плућа света.

Настави са читањем „Кишна шума гори“

1.
Код Велике бране Босански пут силази на реку; ако се нисте упознали око Града или по ободима Турице, ову прилику немој пропустити. Кретање њиме пружа ти нови поглед на кањон и приступ његовим скривеним деловима.
А каква је то пустоловина без нових погледа и тешко доступних места?
Ходочасници Мале свете реке дуго су преносили нечије учење да су то обилазнице око тунела, направљене кад и пруга. Шта обилазе дуге деонице на супротној обали од пруге и тунела, нисмо умели да смислимо.
Кад су се обилазнице и зидови указали као пут којим се, у неким условима, може укорачити у прошлост, појавила се нова врста поштовања. Тамо, где има простора и стене која уме кров да буде, тамо су огњишта и камење за седење поређано око ватре.
Кад се све ућути и излажемо се шта смо имали, чује се шапат реке и машта крене. Настави са читањем „Последњи долазак кући великог жупана“