Мала света река

 

1.
…и Мала брана у њој.
Свет лепоте, овај наш узводни, јесте и свет забуна. Позната је већ Велика уставна забуна: велики део шетача, тркача и пустолова мисли да Велика брана, миљеница наша, напаја воденом силом централу Под градом, а њу покреће вода коју усмерава Мала брана скоро осамсто метара дугим јазом; кроз тунел угребан у љутој стени, Велика брана, она између Ристовића стијења и Сињевца угњежђена, напаја централу „Турица“.
Друга забуна је око исправног бројања и рачунања тунела: свима добронамернима је познато да ветерани и полагачи права на тапију Рајских отока не рачунају прва три тунела, ова до Турице; бројање почињу тек од Првог тунела, с тим што се и у небројању онај мали код централе у Турици потпуно игнорише; млађи и остали броје редом. Кад се дода да је по железничарском бројању први тунел број 11, схватате, пријатељи моји, како је тешко заказати с неким састанак на стази иза четвртог тунела, ако није с тобом једновремено и једнобразно газио Зеленом стазом док је пруга уског колосека била… То је тај генерацијски Jazz.
Додуше, један из тих дана има шта мудро да каже о томе: „Јој, само да закажем, бићу ја на оба места у исто време!“
Квантна физика је чудо.
Трећа, најнеприметнија је да се у старим књигама као место централе и бране наводи Ужичка клисура; понегде, на картама нарочито, то је Стапарска клисура, што се потпуно уклапа у надевање имена Ужичка бања Стапарској.
Али, идемо испочетка…

Настави са читањем „Ужичка клисура“

1.
15. новембра, у скоро непостојећу Ђетињу Бели Фантом је просуо оно бело што већ дуго сипа и потровао рибу.
2.
Лако је, најлакше, грмнути „Какви смо то постали!?“
А нисмо постали.
Јесмо.
Јер, пријатељи моји, није било дана у којима смо се боље односили према свету око нас, према себи у свету том; само су нам се средства за наношење штете уозбиљила.
Замислите сеоску економију, која је успешно разграђивала и рециклирала све непотребно, поломљено и излучено. Док дланом о длан, стигли су детерџенти, препарати, амбалажа и пластика. Виде наши рођаци са села стрвољ, али немају у искуству решење за њега; и да имају, на листи приоритета кесе на гранама јошика збијених око потока нису високо; дебело заостају за рецимо, преживљавањем. Опстанком. Неизумирањем.
Замислите градску економију, која је успешно у реку и земљу трпала екскраменте, сапире, салигузе, мирнодопске и ратне вишкове, све везано за производњу, потрожњу и ритуалне занове кућних апарата и отписе застареле потрошачке електронике.
Замислите локалне власти, које разговарају с нама у настојању да се поправимо и одужимо генерацијски дуг. Све смо прилике да се одразимо увис пропустили а било их је; колектор и пречистач су основ на ком ћемо покушати сопствену дуготрајну рехабилитацију.
Тек треба да постанемо бар мало другачији и смањимо притисак на Ђетињу и њене притоке, јер продужавање ове офанзиве више није никакав екоцид, већ светогрђе: сами се њиме уписујемо на дуги списак пагана новог доба, а тамо није добро да нас звезде виде.

Настави са читањем „Наспи још једну (2)“

Златне седамдесете и Историјске осамдесете из ове нервозне и депресивне декаде изгледају светлуцаво, уздигнуто: као да ореол имају, као да су свете.
Онда се живело пуним животима и било је доба просвећености, по сећањима савременика и по најсвежијим подацима које је Мрежа спремна да постави на сто млађим конзументима, благо ражалошћенима што нису рођени у доба изобиља и запамтили Тита.
О води ћу, ма како почетак звучао; ако вам није до ознојене чаше горске животоносне течности, већ до хваљења/претумбавања самоуправних носталгија, ипак наставите читање: испили смо чашу жучи ћутке, лаптали смо слатку воду врутачку више од три деценије, несвесни привилегије, па опет грку.
До чаше меда сад је тешко стићи, после силних опорих мирођија сасутих у Извор. Може бити, не бисмо је ни препознали ни после трећег срка овако заљућени и огорчени. Настави са читањем „Вода нађе пут. И све остало. I“

1.

Чини нам се да нисмо, али јесмо. Део природе.

Волели бисмо да јесмо, али нисмо. Део природе.

Између прављења да нисмо одавде и жеље да нас Мајка Земља загрли као дете своје, има места за све што нас омета у развоју.

Не вреди да окренемо главу; и тамо је. Настави са читањем „Биодиверзитет као судбина“

1.

Сваког јутра, вилин коњиц се сунча. Маше крилима, оним у дугиним бојама, да се згреје, јер без топлоте нема му летења, а без летења не може преживети.

Зато га нема кад је време сиво, ветрови навуку облаке изнад водених огледала и кише крену као да су решиле да нас поштено проперу.

Кад је лоше време. Настави са читањем „Вилин коњиц“

1.

Настало у плесу Сунца и Земље, наше мајчице, једним брижљиво одмереним наклоном, пролеће је, претпоследњег мартовског понедељка, јурнуло ка вама, пријатељи моји, хтели ви то или не, могли ви то да поднесете јуначки и с разумевањем или га само трпите по службеној дужности.

У нашу котлину ушло је кроз Грото, кланац између Доварја и Ђавоље стене, тамо где је смештена једна од ужичких Рупа, Наменска (Први партизан), о чијој листи за чекање и упаду на њу маштају скоро сви незапослени града. А има их. Настави са читањем „Еквинокс, еквилибријум и Армагедон“

1.

На Мрежи се указала вест, само Ужичанима разумљива и важна: неко ће дати паре да неко очисти и доведе у ред Малу брану, Велику брану и припадајуће им централе Под Градом и у Турици.

Како је бљеснула, утихнула је и о њој се не разговара.

О њој се не свађа.

А без разговора и свађе, како ћемо одредити колико ти што би да раде греше; без увређености после разговора и свађе, како ћемо ми, Ужичани, моћи да кажемо оно убитачно наше „Говорио сам ја…“ без обзира на исход подухвата?

Око мање важних ствари дрвило се данима, недељама; много јаснији и лакши подухвати ускакали су у разговор кад он утихне као да се негде родио сиромах или је добра звезда  у далеком Свемиру умрла.

Па шта ли нам је?

Није ваљда због ове ситуације? Настави са читањем „Одбрана брана и од брана“

1.

…обично би се кркуше, нераст, пловке, гујавци и полежаци већ распоредили по газу, којим се долази до острва репушине; такво брзо и непредвидиво вијугање имало је добар учинак на зимом и сивилом измучене Ужичане, да су се изували и газили хладну воду у сваком пролазу поред Сунчаног вира и Пескаре.

Бити део тог кретања, бити део тог богатства значило је бити и део биодиверзитета и славити га.

То вам је, пријатељи моји, уз мала годишња одступања, ово време: крај априла, вероватније почетак маја. Настави са читањем „Кад су цветале репушине“

1.

Било је то време, и то скоро, кад се чинило да су тајне свемира надохват руке; само што их нисмо све разоткрили. Још мало моћнији телескоп и дорађенији програм у компјутеру, утрениранији аналитичари и научници, и слике периферије нашег света биће на екранима.

Свидело се то Земљанима, Винипежанима нарочито.

Онда је неко донео узнемиравајућу вест: већи део космоса је тамна материја у којој тамна енергија обавља неке послове о којима ми, обасјани светлошћу звезда, појма немамо.

Узнемирујуће.

И то што појма немамо, и то што смо се, изгледа, настанили у царству таме.

Те тешке вести поднели смо само због необичног закључка научника да нема нарочитих разлога да се све ово не распе и пустош не превлада; опет.

А то што смо на виделу, нимало не значи да смо баш сви створења светлости. Настави са читањем „Језеро Винипег – пропаст рибарског царства“

1.

Има дана у години кад јутарњи трагови јасно покажу  да је претходне ноћи неко био љут; и друштво му.

Штета на аутима, контејнерима и црвеним кантама већа је него иначе, масне флеке непрерађене брзе хране су по асфалту честе као мине у босанским брдима пре четврт века а горе, уз Малу свету реку, непозната сила Ф је смислила и обарање тоалета.

Младина. Притисци. Прелазни период. Настави са читањем „Нарогушен и љут сав“